Taksisti iznad zakona

Da se taksi vozači u Beogradu ponašaju bez pravila i ograničenja, godinama je poznato. Da stalno nešto traže, zahtevaju, takođe. Da im država ništa ne može, pokazuju svakog dana. Posluju na granici legitimiteta, čine što im je volja, i ne dozvoljavaju nikakvu konkurenciju. Beogradski taksisti su primer kako ne treba raditi. Jedino su poznati po solidarnosti. Nekada su solidarnost iskazivali u zaštiti svog fizičkog integriteta, danas u zaštiti svojih nelegalnih privilegija.

Dana 17. juna 2019. oko 9 časova, bio mi je potreban taksi do dolazne stanice „Lastine” garaže. Već je druga godina otkada su beogradske vlasti ovo mesto odredile za prijem i odlazak putnika na letovanje. Zašto baš tu, na neuslovnoj lokaciji na periferiji grada? Verovatno i zbog taksista, koji se ucenjivački odnose prema klijentima. Operateri „Pink” i „Alfa” taksija su mi rekli da nemaju slobodnih vozila kad su čuli da je reč o kratkoj relaciji. Možete pozvati bilo koje udruženje, ali kad čuju za kratku relaciju, redovno odgovaraju da nema slobodnih vozila.

Da li neko kontroliše taksiste i da li ih kažnjavaju kada maltretiraju građane raznim blokadama, kada ne izdaju fiskalne račune, kada se bore protiv konkurencije, kada su neljubazni prema strankama, ili mogu slobodno da rade šta hoće?

Naravno da nisu svi taksisti isti, ne treba generalizovati, ali senku na rad ovih drugih baca onaj deo njihovih kolega koje sam opisao.

Siniša Stojčić, Beograd