Inkubator za opozicionog lidera

Nije uzalud Aleksandar Vučić na sednici Glavnog odbora naprednjaka oštro prozvao neke svoje ljude zbog nošenja „šanel” i „valentino” torbica. Sednica je bila otvorena za javnost, a uši je naročito naćulio direktor „Koridora” Zoran Babić.

On nije prozvan zbog torbica, već letovanja na Brionima. Kako mu je Vučić preporučio da nađe druga u Sopotu i proveri da tamo slučajno nije pronađeno more, opozicija je ponovo stekla pogrešan utisak da time šef države i najveće političke stranke skreće pažnju sa suštinskih problema u društvu.

Ponovo promašena procena dela opozicionog bloka okupljenog oko Saveza za Srbiju. Vučić je time želeo da pokaže dve stvari: da je svestan da od oponenata za njega mnogo veću opasnost predstavljaju mangupi u njegovim redovima, pa im je, a to je ono drugo, na zatvorenom delu sednice, najverovatnije, preporučio da isprazne ono važnije – sadržaj brendiranih tašnica.

Bahati gradonačelnici, Jutka koji volka vlast, Dragoljub Simonović koji ne volka novinara, pa mu pali kuću, ili Bogdan Laban, koji želka da maltretira potčinjene, mogu predstavljati veću opasnost po Vučića nego raznoliki ideološki skup opozicione nejači.

Otuda i trač da najmoćniji politički igrač u zemlji, zadojen protestantskom radnom etikom, svakog jutra pali sveću za opstanak ovakve opozicije, ali kod pravoslavaca, nije tako neosnovan.

Slobodna zona i njen simbol, šator, nestao je volšebno i putuje Srbijom, a eksteritoriju slobode nadomak Predsedništva, u Pionirskom parku, zauzela je marginalna organizacija Gerila, instalirajući šatorčiće. Ali tamo nema ni gerilaca, ni izvesnog druga Mrkog, koji ih predvodi.

Da bi šator eventualno postao inkubator za opozicionog lidera dostojnog da se suprotstavi Vučiću, nekoliko kandidata je moralo da spava u njemu mesecima, a da ne odu kući ili na more. Zamislite scenu: ujutru se umiva iz lavora, radi fiskulturu, a potom drži vatrene govore.

Zašto, dakle, opozicija – minus Voja Šešelj, Čeda Jovanović i Nenad Čanak, koji su rezultat savršenog eksperimenta, da manjinski podržavaju apsolutnu većinu – pokazuje toliku političku nezrelost i društvu onemogućava da se uspostavi kakva-takva ravnoteža moći? Stvaranje takvog balansa doprinelo bi razvoju demokratije i institucija, a samim tim i slobodi medija.

Osim što su šator, kao mogući simbol rušenja Vučića, preselili što dalje od njega, a samim tim i građane koji bi se okupljali oko novog prebivališta lidera Saveza za Srbiju, oni su se odlučili i za bojkot parlamenta i izbora. Daleko iskusniji igrači, kao što su Dragoljub Mićunović i bivši premijer Zoran Živković, smatraju takvu odluku gubitničkim potezom.

Kako ih je američki diplomata Metju Palmer, vašingtonska mirođija u srpskoj čorbi poslednje decenije, a možda i duže, pozvao da se vrate u parlament i učestvuju na izborima, a verovatno ih nije ubeđivao da to učine, jer Marjan Rističević ipak nema urokljiv pogled, jasno je da Ameri žele da se politička arena vodi u Skupštini.

Na nedavnom prijemu u ruskoj ambasadi bilo je primetno da među zvanicama nije bilo lidera opozicije koji se zalažu za bojkot, što znači da i Rusi imaju sličan pogled na događanja u Srbiji. Ipak je bio pozvan jedan čovek, Đorđe Vukadinović.

On je učestvovao u raspravi o Kosovu u parlamentu, što je inače bila još jedna propuštena šansa ljute opozicije da se u direktnom prenosu, u udarnom terminu, glasno suprotstavi Vučićevoj politici. Građani bi to svakako radije gledali nego reprizu „Srećnih ljudi”.

Kako Vučić to odlično razume, u svakom od svojih nastupa koji se, uzgred, više ne broje, jer će i po tome prestići serije Siniše Pavića, obavezno pomene imena Đilas, Obradović, Jeremić, što potom razrađuju tabloidi. Time on svesno kreira taj trojac kao ključne protivnike, što će reći da ih sam bira, dok u senci, gotovo neprimetno, deluje lider DSS-a Miloš Jovanović.

Četrdesetdvogodišnji doktorand sa Sorbone i pripadnik 63. padobranske, naslednik Vojislava Koštunice, jedva je vidljiv na skeneru istraživača javnog mnjenja, iako poseduje sve odlike lidera: obrazovan na najprestižnijem francuskom univerzitetu, pripada nesumnjivoj eliti, a pri tom je, kao bivši vojni specijalac, dovoljno patriota da pomiri obe, raspolućene Srbije.

Ali, sorbonac Miloš je, za razliku od poželjnih elitista, poput profesora Jove Bakića, proslavljenog po teoriji revolucionarne pravde u kojoj će on suditi, ali neće krvariti na ulicama, već će to prepustiti nekima drugima, za sada izvan vidokruga i Vučića i onih intelektualaca koji se zalažu za nultu godinu. Odnosno, za novi srpski kalendar koji će početi odlaskom Vučića.

I kada kaže da prezire elitu, Vučić je opet svestan da time održava borbenu gotovost svog čvrstog biračkog tela ali i onih koji ga tek simpatišu, jer opozicija ne shvata da radikalizacijom političke scene i opisivanjem pristalica vučićevaca kao ljudi s nedostatkom zuba, mahom prednjih, koji se, pri tom, kupaju subotom, ali ne svake, ulaze u sopstvenu mišolovku.

Naime, Vučić se matematički može pobediti samo ako oni koji su glasali za njega odluče da glasaju protiv njega. Ali neće zaokružiti one koji ih smatraju glupanima ili im najavljuju da će ih juriti po ulicama. Ne s evrima, već s motkama.

Trebalo bi da to znaju makar akademik Dušan Teodorović, arhitekta Dragoljub Bakić ili Sergej Trifunović, koji svojim istupanjima sve više zbunjuje samoga sebe, a potom i svoje pristalice.

Mnogo više će ih iznervirati kada je onaj kojeg biraju okružen saradnicima u „šanelu”. Zato će se Vučić držati politike: tuđe gajim, svoje čistim, dok pred opozicijom okupljenom oko Saveza za Srbiju slede dva puta.

Ako nastave s ovakvom politikom izgubiće se u „tviter” crnoj rupi, poput Saše Jankovića. Ili će otvoriti kafić, kao Beli, sa sloganom: „Espreso probo nisi!”

Drugi izbor im je da izučavaju pobedu Ekrema Imamoglua, novog gradonačelnika Istanbula. Pristojan i uglađen, s pruženom rukom ka Erdoganu, čak je ubedio i sultana da mu, u drugom pokušaju, umesto mača, pruži svoju.