Uticaj medija na kvarenje jezika

U „Politici” je u poslednje vreme objavljeno nekoliko tekstova o potrebi da se izučavanje srpskog jezika uvede kao obavezan predmet na svim fakultetima.

Nisam protivnik da se uvede obavezno izučavanje srpskog jezika na fakultetima, ali se pitam zašto se ne bi razmotrio predlog da se poboljša program izučavanja srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama, jer je i taj predlog dat. Zašto ne napraviti analizu koliko će koristi biti od uvođenja srpskog jezika na fakultete, ako profesori drugih predmeta nisu dovoljno potkovani da koriste čist srpski jezik i da li treba i njih doučiti.

Kako decu naučiti da pravilno govore srpski jezik kada ih mediji svakodnevno bombarduju pogrešnim izgovorom, lošom dikcijom, korišćenjem tuđica, ili korišćenjem brzog govora, baš u dečjim emisijama, u kojim učesnici gutaju pojedina slova ili čak i reči? Zašto ne bi voditelji radio i TV emisija, kao i novinari, imali obnovljive licence iz poznavanja srpskog jezika, kao što to lekari imaju u svojoj struci kroz dopunsko obrazovanje na seminarima? Postavlja se i pitanje da li naši instituti za srpski jezik dovoljno prate razvoj nauke, odnosno koliko sarađuju sa drugim strukama kako bi za nove proizvode, nove pojmove dali našu reč, pre nego što se odomaći strana.

Sigurno je da samo uvođenje srpskog jezika na fakultete neće dati željeni rezultat i biće samo trošak ako se problem ne sagleda sveobuhvatno i reši u paketu. Koliki uticaj medija može da bude, evo nekih primera. Neko u „Politici” napisa da i babe, kada se pozdravljaju sa unucima, kažu „ćao”. Već duže vreme u medijima se ne može čuti ni pročitati reč „mnogo”, već se isključivo koristi reč puno. Ako se nešto pogrešno ponavlja u medijima, iz dana u dan, onda će to prihvatiti i dobri poznavaoci srpskog jezika, a onda ćemo da kukamo kako nam narod ne zna srpski jezik.

Ljubiša Spasojević,
Lučani