Утицај медија на кварење језика

У „Политици” је у последње време објављено неколико текстова о потреби да се изучавање српског језика уведе као обавезан предмет на свим факултетима.

Нисам противник да се уведе обавезно изучавање српског језика на факултетима, али се питам зашто се не би размотрио предлог да се побољша програм изучавања српског језика у основним и средњим школама, јер је и тај предлог дат. Зашто не направити анализу колико ће користи бити од увођења српског језика на факултете, ако професори других предмета нису довољно потковани да користе чист српски језик и да ли треба и њих доучити.

Како децу научити да правилно говоре српски језик када их медији свакодневно бомбардују погрешним изговором, лошом дикцијом, коришћењем туђица, или коришћењем брзог говора, баш у дечјим емисијама, у којим учесници гутају поједина слова или чак и речи? Зашто не би водитељи радио и ТВ емисија, као и новинари, имали обновљиве лиценце из познавања српског језика, као што то лекари имају у својој струци кроз допунско образовање на семинарима? Поставља се и питање да ли наши институти за српски језик довољно прате развој науке, односно колико сарађују са другим струкама како би за нове производе, нове појмове дали нашу реч, пре него што се одомаћи страна.

Сигурно је да само увођење српског језика на факултете неће дати жељени резултат и биће само трошак ако се проблем не сагледа свеобухватно и реши у пакету. Колики утицај медија може да буде, ево неких примера. Неко у „Политици” написа да и бабе, када се поздрављају са унуцима, кажу „ћао”. Већ дуже време у медијима се не може чути ни прочитати реч „много”, већ се искључиво користи реч пуно. Ако се нешто погрешно понавља у медијима, из дана у дан, онда ће то прихватити и добри познаваоци српског језика, а онда ћемо да кукамо како нам народ не зна српски језик.

Љубиша Спасојевић,
Лучани