Prvi put s tatom na kampovanje

Kada je mladi otac Uroš Rajaković shvatio da se njegovo roditeljstvo svodi na voženje i odvoženje dece u vrtić, školu, vannastavne aktivnosti, igraonice i rođendaonice i da njegovi sinovi postaju zavisnici od tehnoloških igračaka, odlučio je da nešto promeni u svom roditeljstvu. Onda je s grupom očeva osnovao neformalno udruženje pod nazivom „Prvi put s ocem” kako bi promovisali druženje s decom, a za deset godina, koliko postoji ovo udruženje, organizovano je preko 50 kampova, takmičenja, humanitarnih akcija i splavarenja na kojima su deca učila kako se peca riba, loži vatra, podiže šator, sakuplja lekovito bilje, orijentiše u prirodi i priprema hrana.

Ovih dana oni vredno rade na pripremanju kampa na Staroj planini, na koji će krenuti preko pedeset očeva s decom, a kada evocira uspomene na početak rada ovog udruženja, Rajaković kaže da je na prvi kamp došlo samo troje očeva sa sinovima.

– Kao i u čuvenoj pripoveci Laze Lazarevića, i u našim kampovima deca sa svojim očevima rade stvari koje i jedne i druge izgrađuju – pecaju, lože vatru, gledaju izlazak i zalazak sunca i raduju se životu. Sve je počelo kao inicijativa očeva koji su shvatili da u životima svoje dece uglavnom imaju ulogu vozača i hranitelja i da iz roditeljstva „odsustvuju” zbog poslova ili zbog tradicionalnog shvatanja da je muškarac taj koji bi trebalo da donosi novac u kuću, a da se vaspitanjem deteta bavi majka. Priznajem da sam i ja bio od očeva koji je u komunikaciji s decom često koristio izgovore tipa „ne mogu”, „gde baš sad”, „igraćemo se drugi put”, a onda sam shvatio da moji sinovi rastu pored mene, a ne uz mene i jednog vikenda sam uzeo decu, spakovao šator i hranu i krenuo na uzbudljivo „putovanje” na kome mi se priključio veliki broj očeva – priča naš sagovornik koji je po profesiji psiholog i psihoterapeut.

Udruženje „Prvi put s ocem” deluje u okviru organizacije „Centar za edukaciju i razvoj ličnosti – Krugovi”, a od svog osnivanja principi rada su isti. Uslov je da svaki otac osmisli neku aktivnost koju bi radio zajedno s detetom, bilo da je to gledanje zvezda, pecanje, orijentiring, sakupljanje bobičastog voća ili paljenje logorske vatre. Druženje očeva i sinova odvija se vikendima – obično od petka popodne do nedelje uveče i od sredine aprila do kraja septembra jer se vikendi provode pod vedrim nebom i u šatoru. Učešće je besplatno za sve učesnike na kampu, a oni koji nemaju šator i vreću za spavanje, mogu ih pozajmiti od „starosedelaca”. Kampovi se najčešće organizuju na Velikom ratnom ostrvu, Staroj planini, Divčibarama i Jastrepcu, a Uroš Rajaković s ponosom ističe činjenicu da su prošle godine bili na Kajmakčalanu, kako bi obeležili sto godina od proboja Solunskog fronta. U želji da to putovanje ima simbolički karakter, sto mališana odvedeno je na najvišu kotu Solunskog fronta i tamo su sa svojim očevima proveli tri noći i tri dana na 2.500 metara.

– Očevi koji učestvuju u našim kampovima su različitih godina i zanimanja – počevši od dvadesetdvogodišnjih do pedesetogodišnjih očeva. Među njima su i inženjeri, zanatlije, umetnici, psiholozi, prosvetni radnici, bankari… Prva reakcija dece na prirodu obično je dosta burna. S obzirom na to da se sve aktivnosti odvijaju u prirodi gde nema signala za vaj-faj i brze hrane, prirodna reakcija je bunt i revolt. Oni u početku žustro protestuju zbog nedostatka mobilnog telefona i mole da bar pet minuta provedu onlajn, ali kada prevaziđu tu „krizu”, okrenu se oko sebe i vide prirodu, potok i drugu decu. Što su deca mlađa, manje im je vremena potrebno da zavole prirodu – priča naš sagovornik.

Na pitanje da li u ovim akcijama učestvuju i mame, on kaže da su one dobrodošle i da su ovi kampovi suštinski zamišljeni kao okupljanje cele porodice. Iako veliki broj mama odlazak očeva na vikend s decom vidi kao idealnu priliku da se odmore od obaveza, vrlo brzo postaju znatiželjne, pa se priključuju kampu.

S obzirom na to da očevi igraju važnu ulogu u životima svojih ćerki, organizatori ovih kampova potrudili su se da organizuju poseban kamp koji nosi naziv „Tate i kćerke”.

– S kćerkama uživamo u istim aktivnostima kao sa sinovima. Učimo ih da koriste luk i strelu, prave ražnjiće, kose i uređuju livadu, kupaju se u brzoj reci i orijentišu se u prirodi… S devojčicama ipak ima manje stresa – niko ne komanduje „Juriš!” u šest ujutru, niko ne vidi i ne lovi poskoka, škorpiju ili anakondu, niko ne skače sa stene u plićak na glavu, niko ne pada s drveta i niko do sada nije iskopao sebi oko motkom niti je zapalio šumu – u šali priča Uroš Rajaković.