Andrić o kulturnoj politici

Ivo Andrić je u svojim zapisima, koji su nastajali različitim povodima, i u raznim periodima, ostavio niz dragocenih opservacija o kulturnoj politici i slobodi stvaralaštva.

Ti zapisi predstavljaju izazov: njihova aktuelnost lako je uočljiva.

Zapažanja velikog pisca privlače pažnju u vreme kada su kulturne delatnosti vidljivo marginalizovane sa nesagledivim društvenim posledicama; kad je vidljivo rastojanje koje deli političku delatnost od kulture. I napokon, kada još nije ni teorijski utemeljen novi model kulturne politike koji bi bio primeren savremenim društvenim i tržišnim okolnostima i tehnološkim inovacijama.

Ovo stanje udaljeno je od onih saznanja koja kulturu vide kao značajnog činioca razvoja političke demokratije, ljudskih prava i sloboda, kao i ekonomskog napretka i unapređenja kvaliteta ljudskog života.

Andrić politiku vidi izvan uobičajenih teorijskih određenja: on njene osobenosti vidi u onom njenom neposrednom susretu sa porukama velikih literarnih dela. Velika književna ostvarenja, ukazuje on, „objavljuju i na neki način utvrđuju ono što tek dozreva u ljudskim odnosima.” On kaže da su to slutnje i nagoveštaji onoga što život sprema za sutrašnjicu. A zatim sledi proročansko upozorenje: „Pojave koje naiđu na osudu prave književnosti, nemaju duga veka ni privlačne snage: njihova slika u književnosti pokazuje da su osuđene ma kako moćne bile i trajne izgledale”.

Ivo Andrić osporiće onaj autoritarni model kulturne politike koji od stvaralaštva hoće da „napravi sredstvo i da preko njega utiče na društvo neposredno u jednom određenom pravcu. Mi smo živi svedoci, koliko je to jalov i štetan posao: on ne postiže željeni cilj, a unosi zastoj i nered u književnost.”

Ovde Andrić odbacuje Platonovu tezu o stvaralaštvu koje je podređeno interesima i ciljevima državne politike i koje država cenzuriše i usmerava. Mnogo bliža mu je ideja Džona Miltona: stvaralac stvara u slobodi, a svoje delo upućuje drugom, takođe slobodnom čoveku.

Primajući Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine u Stokholmu, Andrić će jasno izložiti svoje gledište o slobodi stvaralaštva, svestan da će njegov glas čuti i oni koji odlučuju o sudbini stvaralaca i njihovih dela. On podseća na izvornu snagu stvaralačkih podsticaja i to od prvog bleska čovekove svesti. Svako snosi moralnu odgovornost za sopstveni stvaralački postupak, „ali svakog treba pustiti da slobodno priča”.

Andrićeve poruke plene svojom aktuelnošću, one su segmenti demokratske kulturne politike. On će podsetiti na značaj koji ima umetničko obrazovanje dece u razvijanju njihovog odnosa prema stvaralaštvu, ali i u razvijanju pozitivnih ljudskih osobina. To obrazovanje će predstavljati deci u njihovoj budućnosti izvesnu „duhovnu oazu”, ali i oslonac u iskušenjima koja život donosi. Ovo obrazovanje štiti decu od štetnih uticaja i rđavih postupaka.

U Andrićevim zapisima o blagotvornom uticaju umetničkog obrazovanja na mlade kao da oživljava Aristotelova misao da ovo obrazovanje pruža deci „izvesne etičke osobine”. Ono takođe doprinosi, smatrao je Aristotel, formiranju „uzvišenih ljudskih osećanja”, „oplemenjivanju duše”. A sve to vodi „unutrašnjem skladu ličnosti”.

Ovo obrazovanje, potvrdila su savremena empirijska istraživanja, razvija kod dece, pored ostalog, stvaralački način mišljenja, veću toleranciju i razumevanje drugih.

Andrić će svesrdno podržati i međunarodnu kulturnu saradnju, onaj „niz novih ideja i dela koja su počela da prodiru u svet.” Podsetiće, na sebi svojstven način, na značaj kulturne afirmacije zemlje: „Lepo opevane zemlje”, primećuje on, „uvek su poštovane od najvećeg broja ljudi.”

Svi brojni i različiti motivi koji pokreću literarno, ali i svako umetničko stvaralaštvo, mogu imati samo jedan smisao i jedan cilj, smatra veliki pisac: da služe čoveku i čovečnosti. A priča koju „današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena bez obzira na njen oblik i njenu temu mora biti vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha”.

Samo ona kulturna politika koja se oblikuje kao autonomni i kreativni projekat, a ne kao instrument politike, može poći u susret „širini i vedrini slobodnog ljudskog duha”, o čemu pripoveda Ivo Andrić. A svet stvaralaštva je živ i začaran, i nestvaran i blizak životu.

Redovni profesor Fakulteta političkih nauka i Fakulteta dramskih umetnosti u penziji