Spomenik seljaku koji je voleo Francusku

Valjevo – „Ovde i na ovim prostorima je živeo Veličko Plećić, seljak. Služio kralju i otadžbini kao i stotine mladića tog vremena. Borio se u dva balkanska i Prvom svetskom ratu kao pripadnik slavne Drinske divizije prvog poziva sa kojom je prepešačio Albaniju i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Ranjen na Ceru. Živeo sa suprugom Ranđijom sa kojom je stvorio porodicu – tri ćerke i tri sina. Do svoje smrti voleo Francusku.”

Ovo su reči uklesane na spomen-obeležju Veličku Plećiću, seljaku iz sela Osladić kod Valjeva, kojem su na nesvakidašnji način, povodom stogodišnjice pobede u Velikom ratu, poštu odali njegovi potomci. Unuci i unuke – Živka, Živorad, Milica, Milena, Slavko, Dragica, Miladinka i Slavka – njih osmoro živih od ukupno devetoro, podigli su svom dedi spomenik od grubog kamena i postavili ga pred kućom u zaseoku Kamenoresci, par stotina metara od puta Valjevo–Loznica, dvadesetak kilometara od varoši na Kolubari.

Veličko Plećić

„Povodom sto godina ponosa i slave želeli smo na ovaj način da podsetimo na našeg slavnog pretka, da pokažemo da spomenike ne zaslužuju samo vojskovođe, oficiri, slavni ratnici, već i običan seljak”, pričaju Veličkovi potomci i podsećaju na život svog pretka o kojem bi se roman mogao napisati. Kažu da im je upravo to i u planu, u pripremi je knjiga posvećena dedi Veličku.

Rođen 1892. godine, on je u vojsku krenuo već 1911, kad i mnogi srpski mladići tog vremena. Ni sanjao nije kakva će to epopeja biti. Prošao je i preživeo dva balkanska i Prvi svetski rat, a da za sve to vreme rodnu kuću nije video. Osam godina proveo je u uniformi, demobilisan u Mariboru 1919. godine. Kada je 1914. ranjen na Ceru, kući je stigla crna vest da nije preživeo. Već ga ožalili, po srpskom običaju i daću davali, pričaju potomci.

„A onda, kada se 1919. živ pred kućom pojavio, nastupio je šok, kao da je, bože me prosti, vampir stigao”, dodaje jedan od unuka.

Ratne muke je preživeo, ali poratne su se nastavile za Velička Plećića. Dok je bio u vojci i ratu, otac mu je poginuo, majka se preudala, a on nastavio da se bori sa nemaštinom... Nosilac Ordena Miloša Obilića za hrabrost za sve svoje ratne muke od države Srbije je dobio kartu za besplatna putovanja železnicom.

Potomci pričaju da je njegova ljubav prema Francuskoj bila neizmerna, kao i mnogi solunci, uvek je u zgodnim prilikama, na porodičnim i drugim slavljima od muzike naručivao pesmu „Kreće se lađa francuska”. Čak je u sportskim nadmetanjima uvek navijao za reprezentaciju trikolora, dodaju. „Francuska nas je spasla”, uvek je govorio.

Umro je 1969. godine.