Skarletno slovo

Šlihtanje, poslušnost, politička korektnost, neiskakanje iz opštih mesta, horsko pevanje po zadatim notama, pripadnost „pobednicima” po svaku cenu, obožavanje kultova političkih ličnosti, sve to zajedno i još mnogo sličnih detalja, predstavlja, najblaže rečeno, spisak osobina za uspeh. Ili nam bar tako poručuje, implicitno, naša javna scena. Hrabar se može biti samo u gomili, a usamljenost je neka vrsta kazne na koju glupi usamljenik, nekako, sam sebe osuđuje. Pripadnost je ono bez čega se ne može.

Otuda, postaje nepodnošljivo kako se olako, gotovo jednom rečju, u našim uslovima, može opisati čovek. Taj opis ima najčešće kvaziideološku odrednicu i predstavlja uvek neku vrstu „skarletnog slova”, belega koji podrazumeva i intelektualne i moralne osobine, i uvek može imati negativnu odrednicu. Zato danas oko sebe vidim sve više ljudi koji žive u nekoj vrsti ketmana, ćutanja o unutrašnjoj istini, zarad opstajanja u kolektivnoj laži. Ponekad nije jasno da li pričate sa čovekom ili sa njegovim javnim dvojnikom, i ta pojava postoji na sve strane ovdašnjeg političkog spektra.

Ono što nas razlikuje od Evrope, o kojoj se danas toliko govori, leži upravo u jednom malom detalju.

Moj prijatelj Slobodan Despot, nekada urednik u „L’age d’homme” Vladimira Dimitrijevića, pre dve godine osnovao je u Veveju, svoju izdavačku kuću XENIA. Slobodan Despot svojim radom, političkim i književnim idejama nikako ne bi mogao da se uvrsti u mezimce frankofonskog evropskog izdavačkog, književnog i ideološkog establišmenta, pa, ipak, juče mi je poslao pismo sa divnim vestima.

Ugledni švajcarski nedeljnik „L’ Hebdo” uvrstio ga je kao vlasnika male izdavačke kuće u sto ljudi koji čine romansku Švajcarsku. Taj tradicionalni i subjektivni „Who’s Who” uglavnom popisuje ljude o kojima se u protekloj godini najviše govorilo u raznim domenima – u nauci, umetnosti, bankarstvu, preduzetništvu, itd.

U kratkoj biografiji pod naslovom ,,Slobodan Despot – misliti uz dlaku” piše, nakon nabrajanja nekoliko poznatih naslova:

„... Slobodan Despot je krajem 2005. pokrenuo izdavačku kuću koja nikog ne ostavlja ravnodušnim. Moto: sve, samo ne propasti u šablone diskretnosti i ortodoksne misli... Despotu se valja priznati zasluga doslednosti pod zastavama srpskih nacionalista, ili u svakom slučaju protivnika ’ravnateljskog duha u svim oblicima, od pedagoškog vrbovanja do poplave Hari Potera’.”

Iako i njega u ovom časnom spisku opisuju lapidarno, kao srpskog nacionalistu, primetno je da se i u naslovu i u ovoj kratkoj biografiji ipak respektuje ne samo njegov stav nego i hrabrost da ga javno izražava. Paradoksalno, misliti uz dlaku, jeste kompliment danas u Švajcarskoj, ali ne i u Srbiji.

Despot, inače vredan i skroman čovek, u pismu dodaje i ovo: „Uprkos još uvek polemičkom rečniku — stajanje pod zastavama mi je mrsko – u tom prikazu se ipak uvažava i vrednuje stav čoveka i rad izdavača.

Ovog proleća smo objavili ’Bekstvo K. B.-a’ (’L’Evasion de C. B.’), knjigu o kojoj se najviše raspravljalo u Švajcarskoj poslednjih godina, a malo pre toga ’Kandidata’ Žana Koa (Jean Cau) koja je požnjela pohvale od strane najuticajnijih kritičara u Francuskoj. Svoj položaj, dakle, ne dugujemo balkanskoj tematici, već aktivnim učestvovanjem u kulturnom i javnom životu ovog dela Evrope.

Ti rezultati su postignuti — kako švajcarski merodavni nedeljnik i priznaje — bez ikakvog popuštanja pred idejnim konformizmom ovog vremena, naročito oko srpskog i jugoslovenskog pitanja.

Naravoučenije: budi ono što jesi...”.

Da li bi u današnjoj Srbiji, duboko podeljenoj, ogrezloj u mržnji i isključivosti bilo moguće da se oda priznanje neistomišljeniku, koji je ono što jeste, da mu se prizna kvalitet i čestita na hrabrosti da misli uz dlaku?

Tada bi smo bili Švajcarska? www.mirjanabm.com