Скарлетно слово

Шлихтање, послушност, политичка коректност, неискакање из општих места, хорско певање по задатим нотама, припадност „победницима” по сваку цену, обожавање култова политичких личности, све то заједно и још много сличних детаља, представља, најблаже речено, списак особина за успех. Или нам бар тако поручује, имплицитно, наша јавна сцена. Храбар се може бити само у гомили, а усамљеност је нека врста казне на коју глупи усамљеник, некако, сам себе осуђује. Припадност је оно без чега се не може.

Отуда, постаје неподношљиво како се олако, готово једном речју, у нашим условима, може описати човек. Тај опис има најчешће квазиидеолошку одредницу и представља увек неку врсту „скарлетног слова”, белега који подразумева и интелектуалне и моралне особине, и увек може имати негативну одредницу. Зато данас око себе видим све више људи који живе у некој врсти кетмана, ћутања о унутрашњој истини, зарад опстајања у колективној лажи. Понекад није јасно да ли причате са човеком или са његовим јавним двојником, и та појава постоји на све стране овдашњег политичког спектра.

Оно што нас разликује од Европе, о којој се данас толико говори, лежи управо у једном малом детаљу.

Мој пријатељ Слободан Деспот, некада уредник у „L’age d’homme” Владимира Димитријевића, пре две године основао је у Вевеју, своју издавачку кућу XENIA. Слободан Деспот својим радом, политичким и књижевним идејама никако не би могао да се уврсти у мезимце франкофонског европског издавачког, књижевног и идеолошког естаблишмента, па, ипак, јуче ми је послао писмо са дивним вестима.

Угледни швајцарски недељник „L’ Hebdo” уврстио га је као власника мале издавачке куће у сто људи који чине романску Швајцарску. Тај традиционални и субјективни „Who’s Who” углавном пописује људе о којима се у протеклој години највише говорило у разним доменима – у науци, уметности, банкарству, предузетништву, итд.

У краткој биографији под насловом ,,Слободан Деспот – мислити уз длаку” пише, након набрајања неколико познатих наслова:

„... Слободан Деспот је крајем 2005. покренуо издавачку кућу која никог не оставља равнодушним. Мото: све, само не пропасти у шаблоне дискретности и ортодоксне мисли... Деспоту се ваља признати заслуга доследности под заставама српских националиста, или у сваком случају противника ’равнатељског духа у свим облицима, од педагошког врбовања до поплаве Хари Потера’.”

Иако и њега у овом часном списку описују лапидарно, као српског националисту, приметно је да се и у наслову и у овој краткој биографији ипак респектује не само његов став него и храброст да га јавно изражава. Парадоксално, мислити уз длаку, јесте комплимент данас у Швајцарској, али не и у Србији.

Деспот, иначе вредан и скроман човек, у писму додаје и ово: „Упркос још увек полемичком речнику — стајање под заставама ми је мрско – у том приказу се ипак уважава и вреднује став човека и рад издавача.

Овог пролећа смо објавили ’Бекство К. Б.-а’ (’L’Evasion de C. B.’), књигу о којој се највише расправљало у Швајцарској последњих година, а мало пре тога ’Кандидата’ Жана Коа (Jean Cau) која је пожњела похвале од стране најутицајнијих критичара у Француској. Свој положај, дакле, не дугујемо балканској тематици, већ активним учествовањем у културном и јавном животу овог дела Европе.

Ти резултати су постигнути — како швајцарски меродавни недељник и признаје — без икаквог попуштања пред идејним конформизмом овог времена, нарочито око српског и југословенског питања.

Наравоученије: буди оно што јеси...”.

Да ли би у данашњој Србији, дубоко подељеној, огрезлој у мржњи и искључивости било могуће да се ода признање неистомишљенику, који је оно што јесте, да му се призна квалитет и честита на храбрости да мисли уз длаку?

Тада би смо били Швајцарска? www.mirjanabm.com