Информација

Коска је бачена!

Јовица Станишић, некадашњи алфа и омега српске државне безбедности, доспео је у ударне вести свих овдашњих медија, пошто је један амерички лист објавио да је осам година био главни човек ЦИА у Београду. А цела ова прича, наводно, само је резултат покушаја ЦИА да спаси свог човека, коме се суди у Хагу. У том смислу послали су једно лепо писмо суду у коме су све објаснили, све хвалећи Јовицу Станишића за добра дела која је учинио за америчку тајну полицију.

Јовица Станишић је пуштен да се брани са слободе, па не сме да зуцне ни реч. Шта је овде истина, тешко је рећи, али је закључак који се сам по себи намеће – не дај боже да те ЦИА овако брани. Такође, само се може нагађати о мотивима да се ова истина предочи јавности у овом тренутку. Али управо на овом случају могу се извести неки невероватни, универзални закључци.

ЦИА је свуда. ПолиЦИА, транзиЦИА, едукаЦИА, информаЦИА, санкЦИА, денацификаЦИА, фашизаЦИА, либерализаЦИА, функЦИА, и што је најлуђе – револуЦИА!

Откако су у наш језик ушле туђице, ушла је и ЦИА не само као лингвистички суфикс, већ, очигледно, као чињениц(и)а наших живота.

Са друге стране, испоставља се да је радити за ЦИА пречица за морални, идеолошки, правосудни и сваки други рај. Јер ко ради за ЦИА, има олакшавајуће околности пред судом, поготово пред судом у Хагу. То, у ствари,значи да је рад за ЦИА, рад за правду и идеале бољег света који са тешком муком и уз многе жртве, за све нас, гради ЦИА. Нажалост, локални глупаци и сањари пустих снова о правди, истини, идеале не могу да разумеју. Бити са ЦИА – значи бити на правој страни, непогрешиво бирати победника, без обзира на то да ли се ради о Србији или било којој другој провинЦИИ Новог светског поретка.

Отуда, у земљи по чијој јавној сцени поносно дефилују безбројни бранитељи идеала због којих ЦИА мора да се злопати међу недоказаним Србима, који не могу никако да схвате да је све што ради ЦИА – у ствари за њихово добро – шокантна прича о Јовици Станишићу и његовом наводном раду за ЦИА уноси смутњу не само међу обичне грађане Србије него пре свега међу оне којима је ЦИА рекла да су једини и јединствени у својој борби за пацифиикаЦИУ, американизаЦИУ И европеизаЦИУ Србије.

Како ће, на пример, они сада да прихвате наводну чињеницу да је и човек који је био с оне стране српског зла, у ствари, био на истој страни са њима? Да су сви, заједно, радили за исту ствар? Да, у „спасавању Србије” које је водило преко њене политичке, војне, економске и моралне пропасти нема ексклузивних? Да је ЦИИ мио, ма које политичке опције био? Односно, овај случај, чак и да се ради о намерној дезинформаЦИИ и покушају да се Јовица Станишић обрука пред српском јавношћу, а спаси пред светом, само отвара нова питања.

Испоставља се да је ЦИА данас као некадашњи Социјалистички савез радног народа. Да прима све. Да прегалништво у том широком тајном фронту у Србији доноси многе бенефиције, укључујући и обећање да ће да вас штите, кад за то дође време. Да ће, ако треба, да вас штите и од закона које сами постављају, од судова које сами стварају и од суђења која сами осмишљавају. Да ће онима који поштују правила игре, опроштајниЦИЕ бити уручене на време. Тако су и Караџића успели да олбрукају, све му усмено обећавајући како ће да га, мајке ми, штите од свог сопственог суда.

Са друге стране, није сумануто помислити да је „најправеднија тајна полиција на свету” умешала своје прсте овде у ратове, бомбардовање, злочине, отцепљење Косова и уопште, у довођење Србије на прави пут, на пут интеграЦИА.

Не знам шта о свему овоме мисле српска позиЦИА и опозиЦИА, тек та ЦИА нам је постала нека врста општег места. Тужно је кад помислим да и у речи егзистенциа чучи ЦИА.

Што би рекао филозоф – чега нема у језику, то ни не постоји.

www.mirjanabm.com