Буразер или брат?

Улазак Ненада Чанка у кућу „Великог брата”, а за потребе забављања нације, изазвао је различите реакције у нашој јавности. По једнима, лидер ЛСДВ-a обрукао је Народну скупштину и нарушио јој је углед, по другима, то је само екстравагантни потез политичара познатог по оштром и духовитом обраћању за говорницом, док је по речима самог актера ове „друштвене контроверзе”, то био само покушај да се „идеја ’Великог брата’, разори изнутра”.

Било како било, тек Чанак је из куће „Великог брата” директно ушао у кућу скупштине, те је тамо вредно радио гласајући за доношење нових закона који ће нам свима поправити живот, па је то инспирисало неке посланике да закључе како је овога пута „Велики брат” обезбедио владајућој већини кворум за рад.

У једној ствари, Чанак је сасвим у праву – у кући „Великог брата” није учинио ништа чиме би угрозио оно за шта се иначе залаже у својој политици – показао је поштовање према женама, равноправности, породици и није искочио ниједним својим гестом из онога што он јесте у свакој другој, јавности познатој, прилици. Осим у једној ствари – што је пристао да уђе у пројекат „тоталне контроле”.

Али проблем овде лежи у нечем другом – „Велики брат”, који забавља свет, јесте једна од најморбиднијих порука савремене културе. Играти се и правити забаву од идеје добровољног логора коме аплаудира човечанство испред малих екрана, јесте, са једне стране, подсмех патњи оних који су доживели ужасе тоталитаризма, док је, са друге стране, то нека врста трагичног предсказања блиске будућности која нас чека у стварности. Проблем са емисијом „Велики брат” је управо у језивој идеји добровољног пристајања на „свевидеће око”, које не само да посматра него наређује, кажњава, поставља правила и у потпуности уређује живот укућана укидајући им минимум приватности – а све то зарад могућности да се, у симболичкој борби са конкуренцијом, преживи до самог краја.

Улазак у кућу „Великог брата”, чак и са идејом да се морбидни концепт разори изнутра, најблаже речено је контрадикторан. „Великог брата” може разорити само идеја слободе: не пристати на „Великог брата”, без обзира на то да ли се ради о глупој емисији или о стварном политичком концепту глобализма, једини је начин да се он обесмисли. Само у том смислу Ненад Чанак јесте поништио своју политичку персону. Оног тренутка када послушно одлази у „исповедаоницу”, то јест на рибање код „Великог брата”, политичар је више од осталих „обичних” губитника пристао да буде сломљен.

То, у суштини, уопште није само игра, то је далеко више од забаве за народ. То је показно добро, друштвени експеримент на делу. Тако то, заправо, изгледа и у стварности, у којој се толико говори о слободи, демократији и „новим стандардима”.

Постоји још једна ствар која је у овој причи опасна. „Велики брат” одузима човеку ужасно много – али му нешто и даје. Некоме новац, некоме славу. Та игра са добијањем и губљењем, под условима које испоставља само једна страна, јесте тамни вилајет савремене цивилизације. Кајање је колатерална штета која се испоставља тек пошто се са ђаволом посаде тикве. Пошто само „Велики брат” увек побеђује, и само он добија. Сви остали су жртве, укључујући и победника. Сећате ли се филма „Коње убијају, зар не”?

Ненад Чанак ништа није крив, и он је само човек садашњице.

Али ради се о томе да са „Великим братом” нема играња. Онога тренутка када помислимо да је у питању само игра и забава већ смо ухваћени. Да и не говоримо о чињеници да је Ненад Чанак, приватно, пријатељ са „Великим братом” (власником лиценце)и да је, између осталог,и то утицало да се он појави у овој емисији. Нема пријатељства са „Великим братом”, који никоме не може бити буразер. Постоји само „Велики брат”, све остало су робови. Чак и да је стварно мислио да новац од евентуалне победе поклони у хуманитарне сврхе, резултат би био супротан.

Јер „Велики брат” је ропска идеја, са изразито антихуманистичком поруком.

www.mirjanabm.com