Dokle ćemo da se brukamo

Umesto da se sva pažnja usmeri ka velikom uspehu Crvene zvezde i njenom ulasku u Ligu šampiona, gotovo u svim medijima se raspravlja o tenku koji je postavljen na severnom delu našeg najvećeg stadiona.

Neverovatno je, pored toliko velikana koje je iznedrila Crvena zvezda za 74 godine postojanja, da je navijačima mogla pasti na pamet ideja da isposluju postavljenja tenka uz stadion koji bi, po njihovom mišljenju, trebalo da bude simbol Zvezdinih pobeda. Čudno je da niko od Zvezdinih zvaničnika nije pokušao da im objasni da takav „simbol” može imati i drugačije značenje od njihovog navijačkog i da bi morali voditi računa o tome. Nažalost, niko ni od državnih organa nije video ništa sporno u tome da poznati sportski objekat „krasi” i jedno takvo oruđe, koje nas podseća na sva zla koja su nam se dešavala u vreme građanskog rata iz devedesetih godina prošlog veka, kada se bivša velika Jugoslavija raspadala po svim šavovima.

Zar ne bi bilo bolje da su se oko stadiona i na njemu našle, pored Mitića, i ostale Zvezdine zvezde: Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović i Dragan Stojković, koji su obeležili svoje igračke karijere u dresu omiljenog kluba? Zar ne bi bilo bolje da su postavljene biste legendarnih trenera Miljana Miljanića, Miše Pavića, Branka Stankovića? Zar ne bi bilo bolje da se našlo prostora da se ovekoveče legendarni generalni sekretar Slobodan Ćosić, dr Aca Obradović, Vladimir Cvetković i drugi? Zar ne bi bilo bolje da je trajno ovekovečena generacija tima Zvezde koja je 1991. osvojila Kup evropskih šampiona? Naravno da je odgovor pozitivan.

„Tenkovski eksponat” trebalo bi po hitnom postupku izmestiti tamo gde mu je i mesto, a ne da stoji pored stadiona koji nosi ime velikog igrača i čoveka Rajka Mitića.

Dokle ćemo se brukati?

Radoslav Medić,
novinar, Odžaci