Stecište pisaca, sportista i boema

U srpske kafane se po pravilu naiđe ili svraća, ali se kod Pere Pavlovića u „Radmilovac” dolazi sa ozbiljnom namerom. U hotel- restoran, koji se nalazi dalje od centra grada, u Leštanima, ali je u središtu gotovo svih političkih i kulturnih zbivanja, dolazili su da se odmore i uživaju vlasnik formule 1 Berni Eklston, holivudska zvezda Arman Asante, najveća imena Boljšog teatra, dok je princ Tomislav Karađorđević kada je odlučio da se vrati u Srbiju prvih mesec dana proveo u „Radmilovcu”.

To mesto je jedno od najvažnijih stanica na putu „Crvene zvezde” do titule šampiona Evrope 1991. ne samo zbog toga što su fudbaleri najvećeg srpskog kluba tu provodili vreme pred svaku veliku utakmicu, već i zato što je u „Radmilovcu” bio „skrivan” čuveni rumunski reprezentativac Miodrag Belodedić po dolasku u Srbiju. Iako je u predgrađu, u ovom restoranu su gostovala dvojica kuvara koji imaju čuvene Mišelinove zvezdice, što je oznaka za najveće kulinare na svetu.

Jelovnik od 1.000 jela

U protekle tri decenije ovo mesto je pretvoreno u stecište akademika, pisaca, boema, biznismena, političara, sportista koji su na periferiji Beograda, nadomak Dunava, uživali u prijatnom razgovoru, ali i u maratonskom Perinom jelovniku od 1.000 jela: Dobrica Ćosić, Vladimir Cvetković, Momo Kapor, Dragan Džajić, Dragan Kićanović, Zdravko Čolić...

Razgledamo izložbu 120 umetničkih dela eminentnih slikara i vajara: Raše Trkulje, Danice Baste, Mome Antonovića, Vase Dolovačkog, Dragana Stojkova… jer je tu godinama „živela” i slikarska kolonija „Radmilovac”. Pera Pavlović objašnjava da je želeo da se „životu posveti na drugačiji način, da to ne bude samo biznis – ljut i prek, u kojem se mora samo raditi i znoj pretvarati u novac”.

Arman Asante i veselo društvo u „Radmilovcu”

Kroz priču o ovom zanimljivom čoveku, koji je i jedan od dobitnika priznanja Zlatni beočug za doprinos kulturi, može se jasno videti savremena istorija Beograda. On je osnovao i vodio čuveni klub „Euridika” u kojoj su bili gosti Tina Tarner, Elton Džon, Pako de Lusija, Plasido Domingo... zatim je krajem osamdesetih godina otvorio prvi brod-restoran „Dijalog” na kojem je novi srpski lider Slobodan Milošević dao čuveni intervju dopisnici „Tajmsa” Desi Trevisan, da bi 1989. Pera i supruga Nedeljka počeli novu avanturu koja traje tri decenije.

– Beograd je poslednji prihvatio privatne ugostitelje, kafiće u odnosu na Ljubljanu, Sarajevo, Zagreb... Otvarali su se novi lokali, ali je još uvek bio prisutan pritisak starog režima da privatnik može da drži restoran samo na marginama, daleko od centra grada. Odlučio sam da postanem vlasnik prvog privatnog hotela i restorana u tadašnjoj Jugoslaviji, u praskozorje početka velike „zavere miliona” na planeti, kada je još postojao Sovjetski Savez, a Nemačka bila cela – objašnjava Pera Pavlović.

Tri decenije

Priča zvana „Radmilovac” upravo obeležava tri decenije trajanja.

– Od 9. oktobra 1989. godine, kada je pokrenuta, nekoliko meseci smo čekali da krene posao, a onda nam se dogodila lavina od naroda, postali smo epicentar dešavanja i okupljanja raznih delegacija sportskih, medicinskih, državnih kao i važnih, bitnih ljudi, ministara, visokih činovnika, generala... – kaže naš sagovornik.

Pamti i trenutak kada je izvesna delegacija pobegla sa 14. kongresa SKJ kada se raspadala Jugoslavija. Sakrili su se u „Radmilovcu”, prenoćili i otišli. Mnogi su u tom burnom istorijskom trenutku pronalazili mir upravo u ovoj gastro-oazi.

Vlasnik restorana s fudbalerom Nemanjom Vidićem

– U vreme kada je bio predsednik vlade, Dragutin Zelenović je ovde svojoj ćerki pravio svadbu sa švedskim stolom, na kojem je bilo 78 vrsta jela i ostalih đakonija. Odmah posle toga veliku svadbu je kod nas pravio Klaudio del Monako za koga se udavala Dragana Jugović. Nekako se desilo da je u „Radmilovcu” u prve tri godine boravilo i pet prinčeva, na primer, Tomislav Karađorđević je ovde spavao mesec dana, zatim i njegov sin Vladimir... – priča Pavlović koji se svakog jutra već 30 godina može videti na Kaleniću kako lično kupuje sir, voće, povrće, meso..  .

Razlika između njegovih ugostiteljskih početaka i današnjih dana je ogromna. Od 2000. godine se sve, kaže, menja brzinom munje: radno vreme, izlasci u kafane, dolasci na ručak, koliko se sedi u kafani. Sada se gosti mnogo kraće zadržavaju u restoranu, jednostavno žure za svojim obavezama.

– Nekada se dolazilo na ručak, pa se kasnije nešto užinalo, a onda normalno sledi večera, a sada toga nema. Tačno se zna ritam kada šta treba da se radi. Mislim da će brzo doći vreme da kuhinja radi između jedan i pet popodne, pa se onda ponovo otvara u večernjim satima. Ali, dotle ćemo se truditi da gosti koji kod nas dolaze sa posebnom namerom, ostaju što duže kako bi se vraćali što češće – poručuje ugostitelj.

Srbi, ipak, najbolji

– Dolaze nam ljudi zaista rafiniranog ukusa koji su protumarali celom planetom, ručavali u Parizu, Njujorku, Rimu, Londonu i razumeju se u gastronomiju. Zato se trudimo da na našem meniju uvek budu zastupljene francuska, italijanska i naravno srpska kuhinja koju najviše vole strani gosti. Srbi su najbolji gosti na svetu: dolazili su ovde i koji su raskalašni, koji imaju, bacaju novac, daju velike napojnice i sve to je u redu, ali Srbi veruju gazdi, konobaru. Naravno, i mi im uzvratimo gostoprimstvom. Ako ste dobar zanatlija morate odgovoriti duplo više od poručenog. Ako vam gost prepusti da mu birate jelovnik onda imate i mnogo veću odgovornost. Tada nervozno cupkam nogom kao da sam upravo počeo da se bavim ugostiteljstvom – priča naš sagovornik.