Vladimir Veličković – deveta generacija Beograđana

Jedno malo društvo ljudi koji su prešli osamdeset godina, a svi nekadašnji đaci i studenti beogradskih klupa i fakultetskih amfiteatara, nalazi se jednom mesečno u restoranu Sokoja u Mišarskoj ulici. Svi smo bili u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a Vlada je bio naš školski drug. Ostalo nas je malo i svakih nekoliko meseci neko prestane da dolazi.

Vlada je jedan od retkih mojih drugova i prijatelja sa kojima sam pohađao ne samo srednju školu, odnosno gimnaziju, već i Osnovnu školu „Kralj Petar” kod Saborne crkve (1945/6). Bio je i kao dete uočljiv i nemirnog duha, koji je došao do izražaja u Prvoj beogradskoj u Dušanovoj ulici, gde smo se intenzivno družili, iako nismo bili u istom razredu poslednjih gimnazijskih godina.

Za razliku od mene i sličnih, poreklom iz pasivnih krajeva, koji smo se trudili da se što više uklopimo u tadašnje omladinske društvene šeme – kao omladinski rukovodioci i organizatori raznih tribina, literarnih sekcija, listova i drugih manifestacija – Vlada je ostajao po strani ili se uključivao samo u onoj meri koja ga nije mnogo odvajala od ostalih. On je poticao iz stare beogradske porodice (devet generacija) i ona je svakako na njega vršila određeni uticaj, nije ga usmeravala da se mnogo uključuje u neke šeme koje je uspostavio novi režim, ali je bio tu.

Zajedno smo bili u redakciji „Lista mladih”, čiji je glavni urednik bila Latinka Perović, pa imam i nekoliko fotografija cele redakcije. Vlada je, razume se, radio na kulturi, a studirao je arhitekturu. I tada su se pojavljivali njegovi crteži, u kojima su bile prve iskre izvesne opsednutosti katastrofičnošću ljudskog življenja i strahom od crnih kandži i krila. Pored gavranova, konji i njihovi mišići i snaga bili su mu omiljeni motiv. Hteo je on da studira slikarstvo, ali ga je otac usmerio na arhitekturu, što je i završio, ali se dao na crteže i postao francuski akademik i veliko svetsko slikarsko ime.

O njemu je napravljeno mnogo monografija, a jedna od njih (imam je) je jedna od najvećih na svetu – teži nekoliko kilograma. Viđali smo se i kada sam radio u Sava centru, jednom je bio i sa sinom. (Sinovi su uzeli druga imena, jer nisu želeli da vuku sa sobom oreol velikog i poznatog oca, već su želeli da budu samostalna imena i stvaraoci, i mislim da je to dobro.)

Jednom je rekao da žali što nije naučio engleski i da svira gitaru. To mi je rekao kada je bio u Njujorku u martu 1975, sa suprugom Stelom. Tada sam radio u Kulturno-informativnom centru Jugoslavije. Priredili smo porodičnu večeru kod mene na Prvoj aveniji, gde sam stanovao, a bili su još i Vlada Petrić, Dara Čalenić i moja sestra Biljana Popović Milić, koja je bila u privatnoj poseti kod nas. Dopadao mu se Njujork, obišao je, razume se, Muzej moderne umetnosti i Pikasovu „Gerniku”, Metropoliten i druga svetilišta slikarstva i umetnosti, ali mu je Pariz uvek bio u duši.

Poslednjih dvadeset godina manje smo se viđali, a imali smo 2005. jedno lepo druženje preživelih članova redakcije „Lista mladih” iz 1955. u „Aero-klubu”, odakle imam nekoliko fotografija. Bila je i Latinka Perović, koja nam je bila glavni urednik. Bili su Trivo Inđić, Slobodan Novaković, Mitar Popović...

Njegov stvaralački nemir svakako je davao velike rezultate, ali sam uvek imao utisak da se plaši izmicanja vremena. Jedna izložba, koja je bila u Francuskom kulturnom centru u Beogradu, pre petnaestak godina, ostala mi je u sećanju po tome što je Vlada, dok smo stajali na trotoaru u Knez Mihailovoj, rekao: „Moram što pre u Pariz! Vreme brzo ide!” Nešto ga je teralo.

Da pomenem i lepe fotografije koje imam sa njim i sa drugim školskim drugovima kada smo slavili 30-godišnjicu mature u hotelu „Metropol” 1984. Još smo bili svi u dobroj kondiciji i puni života, ali ipak na pragu zrelog srednjeg doba.

Poslednji put smo se čuli u Parizu, juna 2014, kada je moja Nina Vuković imala izložbu svojih ulja o Kalemegdanskoj tvrđavi i Beogradu u našem Kulturnom centru. Imao je neke obaveze, putovao je i nismo se videli.

Književnik i publicista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista