Birati ili ne birati – pitanje je sad

Na pola godine od proleća 2020. godine i redovnih parlamentarnih izbora naš ustavnopravni (politički) sistem iznova pokazuje „dečije bolesti” po pitanju mogućnosti njihovog demokratskog i uopšte slobodnog sprovođenja. Ni pune tri decenije srpskog višestranačja (11 izbora samo za narodne poslanike, plus predsednički, savezni, pokrajinski, lokalni i manjinski izbori) nisu utvrdile političku svest da je vlast, kao i sve u društvu, promenljiva. Izbori se gube, dobijaju, pa opet gube i dobijaju tako da nosilac vlasti, pojedinac i politička stranka, ne mogu niti smeju da se srode s vlašću. Stoga je poražavajuće da je srpska predizborna atmosfera po ko zna koji put suštinski satkana od pokliča „biti ili ne biti” i borbe na politički život i smrt. A plašim se, i ne samo na „politički” život...

Kao pokušaj mirenja predstavnika vlasti i opozicije, održano je nekoliko neuspešnih sastanaka. Trebalo je da oni smanje napetost i donesu personalne i radne promene u sferi medija i izmene izbornih uslova. To stoji na dugom štapu, pa je sasvim blizu opozicioni bojkot izbora kao očajnički, preostali potez koji obične građane onespokojava, a društvo vraća u nazad. Ni demokratska Evropa ne podržava bojkot, ali ne zato što je tamo bojkot izbora od strane opozicije čak nezamisliv (relikt preddemokratskog društva) već što bojkot izbora ugrožava političku stabilnost u državi, ključnu za sigurnost uloženog kapitala. I tako, s bojkotom ili bez, srpski izborni i medijski uslovi, daleki Evropi i odavno zreli za promenu, i dalje opstaju:

– drugačije nego u razvijenim (tradicionalnim) demokratijama jeste to što su redovni (četvorogodišnji) izbori za narodne poslanike u Republici Srbiji izuzetak, a vanredni pravilo. Od 1990. godine, prevremenih izbora je održano sedam, a redovnih svega četiri. Vanredni izbori se raspisuju u posebnoj političkoj situaciji ili krizi, zbog afere u vladi, sukoba u koaliciji (karakteristično za Italiju), ali kod nas su najčešće uzrokovani željom da se stekne više vlasti (mandata) i produži vladanje. Zato biramo poslanike svake dve i po godine, pa kad se dodaju ostali izbori, Srbija je „najdemokratskija” država jer je stalno u izbornom i predizbornom stanju (s preko 40 različitih izbora). A neprekidna izborna kampanja kvari političku atmosferu i koči sveukupni razvoj;

– Srbija, mimo ostatka Evrope, ima samo jednu izbornu jedinicu (od 2000. godine). Tu su biračima hiljadu i kusur izbornih kandidata skroz nepoznati. Zato svi glasaju za političku stranku i, još češće, za njenog šefa. Ovakav matematički savršeno srazmeran izborni sistem je poguban po ugled Narodne skupštine – niti građani znaju poslanike (odakle su i koga zastupaju) niti ovi imaju odgovornost prema biračima (tu su samo zbog odluke političke stranke). Takva Narodna skupština sama i ne odlučuje, već sluša vladu, predsednika republike, političku stranku;

– uticaj izborne kampanje i medija sveukupno pokazao se na našim izborima presudnim. Ko najviše uloži u oglašavanje, raznoliku promociju, okupljanje i mitingovanje (a posebno ako se koristi državnim resursima) i ko je najviše u medijima, taj pobeđuje. Analiza finansiranja izborne kampanje to potvrđuje. Finansiranje kampanje se mora, koliko toliko, uravnomeriti i ograničiti jer Srbija nije Amerika ili neko drugo društvo. Na izborima mogu da pobede samo bogati i da vladaju, neposredno ili iza scene (plutokratija);

– već je opštepoznato da bi i niz pravno-tehničkih promena doprineo da izbori postanu obična utakmica u borbi za vlast: povećanje izbornog cenzusa za koalicije, manje izborne jedinice, uvođenje i pojedinačnog glasa, provera manjinskog statusa izborne liste i drugo.

Iako je lako zaključiti da je izborne i medijske uslove potrebno menjati, ono što pregovore o njima čini zakasnelim jeste nepisani demokratski postulat da se izborna pravila ne menjaju uoči izbora, makar to bila i poboljšanja. Proizlazi da je i sam bojkot izbora najavljen prekasno. Ostaju za nauk neki drugi izbori koji bi se već jednom morali sprovesti u valjanim izbornim i medijskim uslovima. Do tada, neko će se setiti lukavog i mudrog Nikole Pašića, koji onomad nije bio za preoštar izborni zakon prema opoziciji jer, parafraziram, šta ako slučajno izgubimo izbore, pa posle ne mož’ se vratimo.

Vanredni profesor, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu