Бирати или не бирати – питање је сад

На пола године од пролећа 2020. године и редовних парламентарних избора наш уставноправни (политички) систем изнова показује „дечије болести” по питању могућности њиховог демократског и уопште слободног спровођења. Ни пуне три деценије српског вишестраначја (11 избора само за народне посланике, плус председнички, савезни, покрајински, локални и мањински избори) нису утврдиле политичку свест да је власт, као и све у друштву, променљива. Избори се губе, добијају, па опет губе и добијају тако да носилац власти, појединац и политичка странка, не могу нити смеју да се сроде с влашћу. Стога је поражавајуће да је српска предизборна атмосфера по ко зна који пут суштински саткана од поклича „бити или не бити” и борбе на политички живот и смрт. А плашим се, и не само на „политички” живот...

Као покушај мирења представника власти и опозиције, одржано је неколико неуспешних састанака. Требало је да они смање напетост и донесу персоналне и радне промене у сфери медија и измене изборних услова. То стоји на дугом штапу, па је сасвим близу опозициони бојкот избора као очајнички, преостали потез који обичне грађане онеспокојава, а друштво враћа у назад. Ни демократска Европа не подржава бојкот, али не зато што је тамо бојкот избора од стране опозиције чак незамислив (реликт преддемократског друштва) већ што бојкот избора угрожава политичку стабилност у држави, кључну за сигурност уложеног капитала. И тако, с бојкотом или без, српски изборни и медијски услови, далеки Европи и одавно зрели за промену, и даље опстају:

– другачије него у развијеним (традиционалним) демократијама јесте то што су редовни (четворогодишњи) избори за народне посланике у Републици Србији изузетак, а ванредни правило. Од 1990. године, превремених избора је одржано седам, а редовних свега четири. Ванредни избори се расписују у посебној политичкој ситуацији или кризи, због афере у влади, сукоба у коалицији (карактеристично за Италију), али код нас су најчешће узроковани жељом да се стекне више власти (мандата) и продужи владање. Зато бирамо посланике сваке две и по године, па кад се додају остали избори, Србија је „најдемократскија” држава јер је стално у изборном и предизборном стању (с преко 40 различитих избора). А непрекидна изборна кампања квари политичку атмосферу и кочи свеукупни развој;

– Србија, мимо остатка Европе, има само једну изборну јединицу (од 2000. године). Ту су бирачима хиљаду и кусур изборних кандидата скроз непознати. Зато сви гласају за политичку странку и, још чешће, за њеног шефа. Овакав математички савршено сразмеран изборни систем је погубан по углед Народне скупштине – нити грађани знају посланике (одакле су и кога заступају) нити ови имају одговорност према бирачима (ту су само због одлуке политичке странке). Таква Народна скупштина сама и не одлучује, већ слуша владу, председника републике, политичку странку;

– утицај изборне кампање и медија свеукупно показао се на нашим изборима пресудним. Ко највише уложи у оглашавање, разнолику промоцију, окупљање и митинговање (а посебно ако се користи државним ресурсима) и ко је највише у медијима, тај побеђује. Анализа финансирања изборне кампање то потврђује. Финансирање кампање се мора, колико толико, уравномерити и ограничити јер Србија није Америка или неко друго друштво. На изборима могу да победе само богати и да владају, непосредно или иза сцене (плутократија);

– већ је општепознато да би и низ правно-техничких промена допринео да избори постану обична утакмица у борби за власт: повећање изборног цензуса за коалиције, мање изборне јединице, увођење и појединачног гласа, провера мањинског статуса изборне листе и друго.

Иако је лако закључити да је изборне и медијске услове потребно мењати, оно што преговоре о њима чини закаснелим јесте неписани демократски постулат да се изборна правила не мењају уочи избора, макар то била и побољшања. Произлази да је и сам бојкот избора најављен прекасно. Остају за наук неки други избори који би се већ једном морали спровести у ваљаним изборним и медијским условима. До тада, неко ће се сетити лукавог и мудрог Николе Пашића, који ономад није био за преоштар изборни закон према опозицији јер, парафразирам, шта ако случајно изгубимо изборе, па после не мож’ се вратимо.

Ванредни професор, Правни факултет Универзитета у Новом Саду