Moskva između Vučića i opozicije

Jedan tekst je ovih dana napravio pravu pometnju u srpskim rusofilskim krugovima. U svom „pismu srpskim prijateljima” ruski istoričar i dobar poznavalac ovdašnjih političkih prilika Nikita Bondarjev izazvao je veliki gnev kod opozicionih rusofila. Naravno, ima rusofila koji nisu opozicionari, baš kao i opozicionara koji nisu rusofili. I oni su – i jedni i drugi, samo iz različitih razloga – vrlo zadovoljni Nikitinim tekstom, masovno ga prenose i citiraju.

Ali rusofili-opozicionari, pogotovo oni unutar Saveza za Srbiju, bili su naprosto konsternirani. I u toj konsternaciji su na račun ruskog kolege uputili salve kritika, uključujući i one najružnije, da se „prodao” i da „radi za Vučića”.

Nije pomoglo ni što se Bondarjev odmah na početku ogradio: „Ne znam šta bih osećao prema Aleksandru Vučiću da sam Srbin i da živim u Srbiji. Ali, pošto sam Rus i živim u Rusiji, ja sve lidere drugih država ocenjujem po istom ključu. Najvažnije, a za mene verovatno i jedino važno pitanje jeste – da li su oni dobri za Rusiju ili nisu? To jest, Viktor Orban je za Rusiju neosporno dobar, iako u Mađarskoj, blago rečeno, nisu svi  njime oduševljeni. S druge strane, recimo, bugarski premijer Bojko Borisov za Rusiju je bezuslovno loš.”

On, dakle, sudi kao Rus i iz ruske perspektive. I iz tog ugla zaključuje da je: „najvažnije dostignuće Aleksandra Vučića u tome što je tokom njegove vladavine rusofilstvo u Srbiji postalo mejnstrim. Kritika Rusije i Vladimira Putina u Srbiji danas je jednaka političkom samoubistvu.”

„U toku sam sa složenim i više puta menjanim odnosom Vučića prema problemu Kosova”, piše Bondarjev. „Da, potpisan je ugovor o logističkoj podršci sa NATO-om, održavaju se zajednički manevri sa severnoatlantskim paktom – to je istina i nećemo se praviti kao da toga nema. S druge strane, kupuju se velike količine naoružanja u Rusiji, na paradama Vojske Srbije učestvuju ruske jedinice, nad Beogradom svoje letačke akrobacije izvode ’Striži’, a na tribini stoji Putin.”

Nasuprot svemu tome, po Bondarjevu, nalazi se „koalicija bivših”, uglavnom članova i najviših funkcionera nekadašnje Demokratske stranke, uz nekoliko patriota koji su u međuvremenu, kako kaže, „postali inventar američke ambasade” injemu ne ulivaju poverenje.

Sve u svemu, mislim da Bondarjev, avaj, mnogo više omašuje u pohvali vlasti, nego što greši u kritici opozicije. Iako su mu, po mom mišljenju, i pohvala i kritika malo preterane. Naime, otvoreni antirusizam je i u prethodnom periodu (pre Srpske napredne stranke) u Srbiji bio marginalna politička pojava. A  energetski sporazum sa Rusijom je sklopljen i realizovan za vreme prethodnih vlasti. Ali, istini za volju, u medijima je u to vreme bilo dosta grubih i neodmerenih rusofobnih ispada, u kojima su prednjačili Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i deo „drugosrbijanskih” perjanica. Nisu se u tome isticali ni Tadić, ni Jeremić, ni Stefanović, ni Đilas.

Ali je isto tako činjenica da su i Čanak i Jovanović bili koalicioni partneri DS-u na pokrajinskom, odnosno beogradskom nivou. I činjenica je da se tadašnji državni i politički „mejnstrim” od ovih ispada nije previše ograđivao. I Rusi su to, kao što vidimo, zapamtili.

Na stranu to što mi se čini da izvesna vrsta aktuelnog, preteranog, agresivnog i primitivnog tabloidnog „rusovanja” može imati pogubnije posledice po „rusku stvar” u Srbiji nego svi antiruski ispadi Čede, Čanka i dela drugosrbijanske elite.

Jasno je da je za nekog službenika ruske ambasade mnogo lakše i prijatnije da isečcima bombastičnih naslova iz tabloida dokumentuje „napredak i uspešnost u kampanji promovisanja pozitivne slike Rusije”, nego da vaga i odmerava da li i koliko takvi napisi po tu sliku mogu biti kontraproduktivni i štetni. I to je donekle razumljivo.

Nije, međutim, razumljivo zašto je stvoren utisak da se ambicije ruske politike u Srbiji male i uglavnom završavaju na, manje-više, onome što Vučić i može da im pruži – simbolično-folklornim manifestacijama i ponekom narudžbinom ruskog polurashodovanog oružja. Naravno da Rusi ne mogu biti „veći Srbi od Srba”. Ali to isto – i još više – važi i obrnuto. I zar zaista u Moskvi ne vide koliko su koraci aktuelne srpske vlasti u pravcu „NATO integracija”, od ratifikacije sporazuma SOFA (Sporazum o statusu stranih vojnih snaga u pravnom poretku Srbije) do potpisivanja IPAP-a  (Individualni akcioni plan partnerstva), kud i kamo ozbiljniji i maligniji da bi se mogli kompenzovati prisustvom „strižija” na vojnoj paradi? I neka se onda ne čude i ne šokiraju mnogo kad im se desi neki novi Đukanović – koji je, nemojmo to zaboraviti, onda kad mu je to odgovaralo, takođe umeo lepo da šuruje i sa ruskim biznisom i sa proruskim istorijskim sentimentom. (A onda – tap NATO, tap sankcije, tap simbolično slanje vojnika u Avganistan.)

Velika je to tema i hvala Bondarjevu što ju je, makar i na pomalo trapav i grub način otvorio. A ne bi bilo loše, u međuvremenu, da i mi Srbi konačno počnemo da primenjujemo Nikitin kriterijum za procenjivanje stranih lidera i država – tj. da počnemo da ih vrednujemo prema tome da li su oni dobri za Srbiju, ili nisu.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik