Plameni krug srpske kulture

U čitavom našem kraju sveta jedno distopijsko priviđenje progoni za budućnost zabrinute, a pre svih roditelje. U tom priviđenju ukazuju se prazna sela i gradovi, zabravljene kuće i zarasla dvorišta. Lovci donose vesti da se vukovi spuštaju gde ih ranije nije bilo, jer je po obroncima planina sve manje ljudi. Napušteni seoski putevi i imanja zarastaju u osvetničko divlje rastinje. Svi strepe da će se i ono malo novorođene dece iseliti.

Centralna Srbija nije bila zemlja iseljenika, sem malenog pečalbarskog dela na jugoistoku. Naprotiv, tokom čitavog 19. veka imala je stope useljavanja nalik na one u prekookeanskim zemljama. U početku su ljudi dolazili i krčili koliko su mogli, kao u Oklahomi. Iz trojke najvažnijih srpskih naučnika – Tesla, Pupin, Milanković – onaj potonji je uspešnu bečku karijeru zamenio za beogradsku. U tome je naravno bilo i rodoljublja, ali je njegova seoba i pokazatelj srazmerno pristojnog života u prestonici srpske države u usponu.

Ostali srpski krajevi su bili mesta iseljavanja. Na daleke puteve su prvo krenuli oni blizu mora, što zbog blizine luka, što zbog ljutog krša. Za njima su krenuli i ostali žitelji Habzburške monarhije. Čak i Banaćani, kao porodica Džonija Vajsmilera, najboljeg Tarzana. Cela istočna i južna Evropa se pokrenula preko mora. Danas bogatim Slovencima je pretila mogućnost da Pitsburg postane njihov najveći grad. Ksenofobna politika SAD je početkom dvadesetih godina usporila ovu seobu naroda.

Drugi talas iseljavanja je krenuo posle Drugog svetskog rata. U srpskom slučaju desetine hiljada ratnih zarobljenika se nije vratilo kućama. Njima su se pridružili ostaci poraženih vojski na kraju rata. Pedesetih godina je započela liberalizacija jugoslovenskog režima. U sklopu te liberalizacije, omogućeno je spajanje emigranata sa porodicama. Od te dece koja su otišla da žive sa svojim izbeglim očevima, najčuveniji su Čarls Simić i Stiv Tešić.

Šezdesetih godina kreće treći talas: gastarbajteri. Nekoliko godina posle podizanja Berlinskog zida, jugoslovenski komunisti su postali jedini komunisti na vlasti koji su svoje podanike podsticali da se kreću po svetu. Gastarbajteri su bili mahom ljudi sa sela ili gradskih periferija. Verovali su da će kratko ostati na „privremenom radu”, dok ne zarade za traktor, auto ili kuću. Uostalom, na nemačkom njihovo ime znači „gostujući radnik”. Zato je stotine hiljada dece ostavljeno kod baka i deka, na neko vreme, dok se roditelji ne vrate. U domovini su na njih gledali sa visine. Malograđanski snobovi su ismevali njihov ukus za muziku i kuće. Zaboravljali su koliko je alpska kuća sa lavićima napredak u odnosu na kuću od blata koju je zamenila. Osim toga, prevelike kuće su bile plod očajničke želje da se stvori dom za starost okruženu svom decom koja će se vratiti u zavičaj. Što se muzike tiče, gastarbajteri su se osvetili. Neofolk je finansijsku moć stekao u njihovim klubovima. Prvo se vratio i osvojio zavičaj, a potom je, posle Kusturice i Bregovića, postao najprisutniji proizvod srpske kulture u svetu.

Kada su gastarbajteri krenuli, Hrvatskom su kružile žalopojke kako će se Hrvatska raseliti. U Srbiji ta seoba nije tako dramatično doživljena. Postoji ciklus slika o Gvozdenu Miće Popovića, nabijen kritikom tadašnjeg režima. Ipak, srpsku javnost će više potresti četvrti i peti talas iseljavanja osamdesetih i devedesetih godina. Osamdesetih godina je beskrajna kriza poterala preko decu srednjih i viših slojeva. Ratovi devedesetih su poterali skoro sve, posebno regrutacijska godišta. Da i ne pominjemo potpuno rasejanje Srba Sarajeva i Krajine u Hrvatskoj. Ispraćaj autobusa za Budimpeštu sa Slavije će postati deo tužnih sutona i svitanja i onih koji nisu ni sanjali da će im potomstvo rasti u dalekim zemljama. Mladi emigranti su postali omiljena tema filmova i knjiga. Pre toga su dva najpoznatija dela o emigrantima bili „Roman o Londonu” Crnjanskog i „Ljudi s četiri prsta” Bulatovića. Krajem 20. veka, mnogi umetnici ne samo da su stvarali o iseljenicima, već su i sami to postali.

U 21. veku kreće i šesti talas, generacijski šareniji od prethodnih. U njemu nisu više pretežno mladi, već i iskusne vaspitačice i medicinske sestre, kamiondžije i majstori. Teško je reći šta ga sve pokreće. To nije samo oskudica. Nije verovatno da mladi Hrvati iz opustele Slavonije žive bolje radeći po pabovima Dablina.

Lako je kukati nad tužnom sudbinom zemalja koje se prazne. Pođimo obrnutim putem. Skoro da znamo šta bi bilo od Tesle da je ostao u svom zavičaju. Završio bi u jami, kao većina njegovih zemljaka i rođaka. Pupin bi možda bio omiljeni profesor fizike i sporta u pančevačkoj gimnaziji. Možda nije zgoreg pogledati tuđa iskustva. Jevreji su narod od čije su istorije neodvojive reči egzodus i dijaspora. Terani progonima i željom za boljim životom, napuštali su svoje prašnjave štetlove po carskoj Rusiji i naseljavali Ameriku. I tamo su dugo bili krojači i piljari. Dugo ih je diskriminisala protestantska većina (čitajte Filipa Rota). Onda ih je žudnja za obrazovanjem učinila srazmerno najuspešnijom zajednicom u SAD, dok se nisu pojavili „ljudi iz čamaca”, izbeglice iz Vijetnama, koji su još više učili i radili. Istovremeno, njihov veliki uspeh izazivao je mržnju i zavist. Drugi izrazito rasejani narod su Irci. Oni su sačuvali vezu sa domovinom. Američki Irci su stvorili moderni irski nacionalizam u 19. veku, a 100 godina kasnije su upravo povratnici iz Amerike preobrazili nekada najsiromašniji evropski deo Britanskog carstva, Irsku, u keltskog tigra, jednu od najbogatijih država Evrope.

Kakva je veza srpskih iseljenika i Srbije? Srazmerno malobrojni trgovci Odese i Trsta su dali ogromnu podršku stvaranju moderne srpske kulture. Američki Srbi su u hiljadama napuštali udobne živote da se bore za Srbiju u Velikom ratu. Zanimljivo je da su među njima srazmerno najbrojniji bili Grbljani i Paštrovići. Današnji gastarbajteri šalju ogromna sredstva u otadžbinu. Drugo je pitanje koliko prenose bečki i pariski način života u svoja rodna sela i gradove. Za razliku od Jevreja i Iraca, ili tršćanskih Srba koji su podigli jednu od najvećih srpskih crkava svih vremena, Svetog Spiridona, današnji iseljenici teško uspevaju da sačuvaju srpski identitet kroz više pokolenja. Zato je potpuni mit priča o Čikagu kao velikom srpskom gradu. Tamo ima dosta ljudi koji su srpskog porekla, ali je ljudi koji aktivno iskazuju pripadnost srpskoj zajednici znatno manje. Ogromna srpska zajednica u Beču nije uticajna i vidljiva u austrijskom društvu koliko bi, srazmerno brojnosti, trebalo da bude. Za malog Danijela i Gabrijelu, srpstvo je u nekim prilikama liturgija u crkvi, ponekad igranje kola, a još češće terevenka u nacionalnom restoranu. Za to veliku odgovornost snosi država-matica. Šta Srbija čini da bi Srbi u rasejanju bili ponosni na svoj identitet? Novak Đoković i još poneki sportista i umetnik vrše ogroman posao. Ali, osim njih, i ćevapčića i folk muzike, sučim mlada Gabrijela Živković da izađe pred svoje nadmene bečke drugare? To naravno nije njen zadatak. Ni obrazovanija velika zajednica Srba u Torontu ne uspeva uvek da ubedi svoju decu u valjanost poznavanja srpske kulture, istorije i jezika. Država bi trebalo da sistematski neguje vrednosti srpske kulture u zemlji i u inostranstvu. Ali te vrednosti mora da budu prihvatljive i zanimljive pokolenju 21. veka. Samo tako ćemo ocrtati začarani krug u kome će se plamen srpske kulture sačuvati od gašenja. Ako ubedimo mlade naraštaje da bar ponekad duhovno borave u tom kulturnom krugu, fizička udaljenost od otadžbine neće narušiti njihov identitet. Ne zamerite što skoro ponavljam stav sa kraja mog prethodnog teksta. Kao što je Katon vazda zahtevao da se Kartagina uništi, ja jednako bogoradim da se izgradi srpski kulturni identitet prilagođen 21. veku.