Sreća na dlanu

Ovo je svet u kome nema mnogo sreće ni u nama samima, ni oko nas. Možda je to bio razlog da se o njoj ne govori mnogo. Prva istraživanja na ovu temu sprovedena su šezdesetih godina prošlog veka, kada su stručnjaci počeli da shvataju da ekonomski bum ne poništava neuroze već ih još više podstiče. Od tada se istražuju i s uspehom pronalaze tehnike za korigovanje onih ponašanja koja su ljude činila još nesrećnijim. Ako vas zanima kako se uči da se postane srećan, onda će vam ovi saveti stručnjaka zaduženih za stanje ljudske duše biti veoma korisni.

Socijalizacija, pozitivno razmišljanje, sređeni intimni odnosi i izbegavanje često nepotrebnih briga samo su neki od njih. Dokazano je da su osobe koje žive u braku ili u sličnoj zajednici mnogo srećnije od onih koje su same, a istraživanja su potvrdila da sreća i ekstravertno ponašanje idu ruku podruku.

Dakle, može li se naučiti kako da se postane srećan? I introvertni, melanholični ljudi mogu da pronađu zadovoljstvo u hobiju, u prijateljstvu, a često im je dovoljno da ih neko podseti da postoje lepe stvari kojima je vredno posvetiti vreme i energiju.

Obavljeno je i istraživanje koje je klasifikovalo stepene sreće u različitim narodima i otkriveno je da Maltežani žive sa „srećom na dlanu”, dok je u Tanzaniji i Zimbabveu situacija mnogo gora i stanovnicima ovih zemalja sreća i nije baš nadohvat ruke. No, da li Italijani, Maltežani i Rusi misle baš na isto kada kažu da su srećni? Razlika se ne odnosi samo na terminologiju. Mnogi američki psiholozi potvrđuju da postoje različite vrste sreće, pragmatičke, individualističke koja proučava zadovoljstvo kao lično stanje. U Evropi se više pažnje polaže na razvoj i realizaciju individualnih potencijala, no ipak u okviru socijalnog konteksta.

Pa koji bi to onda bio recept za sreću? Postoje različite škole mišljenja: ima onih koji pažnju usmeravaju samo prema uživanju, drugi na zadovoljstvo koje osećaju posle rešavanja problema, a ima i onih koji uživaju u novim događajima. U jednom istraživanju deci su ponudili činiju punu mešanih slatkiša i dopustili im da uzmu samo po dva: deca su najpre izabrala svoj omiljeni slatkiš, a onda i neki sasvim nepoznat. Iako stvari nisu jednostavne, postoje uživanja koja jednom isprobana gube svoju draž, ali i druga od kojih se nikada ne umorimo.

No, u svemu tome je važan aspekt sreće „nešto novo”. Ali, tu onda postoji opasnost da će nam stalno trebati nešto novo za taj dobar osećaj. Potreba za upoznavanjem i eksperimentisanjem novim stvarima sigurno je važan element. A možda smo programirani da želimo stvari koje nas u suštini ne zanimaju, poput bogatstva i moći. Ili smo pod „vlašću” biološkog mehanizma koji nas čini nezadovoljnima, a mozak nam nije programiran da stanje sreće prepozna kao trajnu vrednostveć zbog samečinjenice da postojimo, da živimo i što smo zdravi…