Neobična i divna ptica – pelikan

Rod Pelecanus prvi je formalno opisao Line 1758. godine u desetom izdanju svog dela Systema Naturae, navodeći njegove prepoznatljive karakteristike. Familiju Pelecanidae uveo je (kao Pelicanea) francuski polihistor Konstantin Samjuel Rafinesk 1815. godine.

Osam postojećih vrsta pelikana tradicionalno su deljene u dve grupe, jednu koja sadrži četiri vrste koje se gnezde na tlu s uglavnom belim perjem (australijski, dalmatinski, veliki beli i američki beli pelikan) i grupu koja sadrži četiri vrste sivog ili smeđeg perja, koje se uglavnom gnezde bilo na drveću (rozoleđi, tačkasto-kljunasti i smeđi nesit) ili na morskim stenama (peruanski pelikan).

Pelikan (Pelecanus onocrotalus) po kljunu se razlikuje od svih ostalih ptica. Donji deo kljuna nosi veliku, rastegljivu kožnu mešinu koja služi za lov ribe, ali i za regulisanje telesne temperature. Kesa može da ima zapreminu do dvanaest litara i zbog nje pelikan ima još jedno ime – nesit.

Na pelikanu je sve neobično: kljun, veliko telo, oblik glave, kratke noge, crvene oči.

Neobičan je i divan ružičasti preliv koji se javlja kao odsjaj na belom perju za vreme parenja, a potiče od masnih žlezda čijim sadržajem pelikan premazuje perje.

Pelikani su vrlo društveni i druželjubivi. Inače, valja naglasiti da se od velikih, gustih, kolonija pelikana širi veoma neprijatan zadah ribe koja je rasuta okolo.

I pored svoje veličine, pelikan je na kopnu hitar, pliva brzo i lako, lepo leti. Spava na drveću.

Da bi se videli pelikani, ne mora da se putuje u Ameriku, Aziju ili Australiju, jer u južnu Evropu stižu krajem aprila i početkom maja, tu se legu i u novembru napuštaju ove evropske krajeve. Mogu se videti u močvarama i jezerima Crne Gore i Makedonije. Gnezdo pelikana je od trske i šaša. Ženka snese od tri do pet jaja, a roditelji na njima leže naizmenično oko šest nedelja.

Mladi pelikani brzo odrastu, za dva meseca skoro dostignu veličinu roditelja. S devet nedelja počinju da lete, a posle dvanaest se samostalno hrane.

Pelikani ne prave razliku između slane i slatke vode, ali prave razliku između plitke i duboke.

Zbog vazdušnih kesa ispod kože ne mogu da rone, pa love samo dokle mogu da dopru vratom i kljunom. Vrlo je interesantno posmatrati kako to rade.

Skoro uvek love u grupama i savršeno organizovano.

Na jezerima ili moru naprave širok krug, plivaju ka centru, zagnjure glavu i hvataju sve ribe na koje naiđu. Na rekama i kanalima podele se u dve grupe, plivaju u susret i opet pokupe sve do jedne ribe.