Rezultati tranzicije

Tranzicione promene u privredi Srbije nisu imale elemente strukturnih, organizacionih i svojinskih promena u pozitivnom smislu, već je to bio istinski raspad. Način na koji je privatizovana društvena svojina pripada arsenalu ekstremnih mera koje ne priznaje nijedan metod naučne organizacije rada. Potpuno je narušena struktura privrede sa aspekta poželjne veličine preduzeća, aktuelnih programa i potrebnih nivoa tehnoloških rešenja. Pojavio se ogroman broj preduzeća i radnji sa ograničenim mogućnostima.

U pripremnoj fazi razbijanja Jugoslavije i kasnije Srbije uništavana je državna i društvena svojina, a onda izvršena privatizacija. Tome se nije suprotstavila ni radnička klasa, koja je pod snažnom uvezenom propagandom porazila samu sebe. Kao proizvod moderne ideje sa čovekom iznad vere, rase i jezika, jaka Jugoslavija mogla je izdržati bitku sa vremenom, tržištem i kapitalom. Nažalost, zato je i uništena. Strele otrovne propagande usmerene su pre svega prema omladini, izazivajući u njoj masovnu apatiju i sumnju u mogući preobražaj zemlje. Nedostatkom svežih i energičnih mera državnog aparata srušen je osnov zdrave ekonomije – etika časnog ozbiljnog rada.

U tranzicionom periodu – privatizaciji – došlo je do iznošenja delova programa iz fabrika i fragmentacije programa, u kojoj se snizio nivo programskih i tehnoloških rešenja, izgubili važni tehnički standardi i dobijeni proizvodi ograničenog kvaliteta.

Istovremeno je došlo do ekspanzije izgradnje novog halskog i administrativnog prostora, u režiji bezbroj malih preduzeća, sa primenom improvizovanih standarda. Masovne, sa stanovišta interesa društva u celini, potpuno pogrešne investicije sa aspekta zahtevanih standarda na tržištu u pogledu kvaliteta i cena, korak su unazad u stvaranju moderne industrije uklopljene u poželjne privredne proporcije.

Očigledna je kriza programa i mogućnosti dobijanja kvalitetnih proizvoda za svetsko tržište. Naučna organizacija rada, a s njom i metodi razvoja novih programa nisu našli svoje mesto u tranziciji. Ogorčena borba protiv socijalizma sa pljačkom društvene imovine ostavila ih je van vidokruga novih planera.

Najveći gubitak u periodu tranzicije je u spuštanju razvojne funkcije u svim oblastima – na nivo voluntarizma.

Dostizanje visokih tehnoloških nivoa programa, u realnom vremenu i sa postojećim sredstvima rada i kadrovima, moguće je samo uz široko angažovanje naučnih institucija i razvojnih jedinica privrede i direktnu podršku države novim oblicima organizovanja.

Sopstvenim razvojem stvara se specifična klima optimizma i vere u stalni napredak, što olakšava donošenje važnih odluka na svim državnim nivoima. Uspešno rešavanje razvojnih programskih ili tehnoloških zadataka podiže nivo međusobnog poverenja i poštovanja svih članova kolektiva i društva u celini.

Miloš Urošević,
Čačak