Brisel na Ibru

Najveći (možda i jedini pravi) problem sa inicijativom „mini šengen” jeste to što je neozbiljna. Da su lideri u Beogradu, Tirani, Skoplju, Sarajevu, Podgorici i Prištini iole odgovorni radili bi na tom projektu upornije i posvećenije nego na bilo čemu drugom u ovom trenutku.

Evropska unija je, poznato je, nastala primarno kao mirovni projekat, da se prekine spirala nasilja kojom su kroz međusobne ratove prvenstveno Nemci i Francuzi Stari kontinent periodično (od)vodili u oružane sukobe.  Mir je tu, dakle, prioritet; sve ostalo dolazi posle. Suština ideje integracije zapadnog Balkana u Evropsku uniju takođe se tiče osiguranja mira.

Kolinda Grabar Kitarović je u pravu kad kaže da Hrvatska više nije deo Balkana. Koliko su se time usrećili to je druga priča, ali mir na Balkanu danas prvenstveno zavisi od dobrih odnosa između Srba i Albanaca. Postoje tu i animoziteti između Bošnjaka i Srba, odnosno Albanaca i Makedonaca, pa čak i Bošnjaka i Hrvata (u BiH), odnosno Crnogoraca i Srba, ali Srbi i Albanci su najbrojniji narodi unutar zapadnobalkanske „crne rupe” kojoj ne daju u EU i na njihovom „nedovršenom konfliktu” deo međunarodne zajednice bazira svoju viziju ovog dela sveta kao poligona za permanentnu krizu i praksi ratove.

Kad bi se napravio ozbiljan „mini šengen” u obliku „više od konfederacije, manje od federacije”, to nikako ne bi mogla biti „nova Jugoslavija”. Niko tu nikome ne bi ukidao članstva u međunarodnim organizacijama i sportske reprezentacije. Dovoljno je da građanin Crne Gore ima u Bosni i Hercegovini ista prava kakva ima Slovak u Finskoj: da putuje bez ograničenja, da može da živi, radi i školuje se bez ikakvih prepreka i to je to. A kao što će iracionalna logika žreba dovesti do toga da nekad Slovačka u fudbalu igra protiv Finske isto će da važi i za BiH i Crnu Goru, odnosno bilo koju od članica Zapadnobalkanske unije (ZBU).

U antijugoslovenskom narativu, koji se proširio delom srpske javnosti poslednjih godina i decenija, često se prepričava onaj utisak jednog od srpskih vojnih komandanata iz Prvog svetskog rata kako su ljudi u Ljubljani ili Zagrebu previše drukčiji od onih u Srbiji i kako ta zajednička država nema šanse da uspe. Ne ulazeći u analizu te priče, ZBU bi bila u istorijsko-kulturološkom smislu kompaktnija. Izuzev Vojvodine, to bi bila teritorija u mnogo čemu obeležena viševekovnom osmanskom vladavinom; u verskom smislu sa mnogo jačim uticajem pravoslavlja i islama, u odnosu na katoličanstvo.

Gomila ptica-zloslutnica koje su već popljuvale svaki aspekt ove inicijative vide u njoj istovremeno ostvarenje velike Srbije i velike Albanije, pa se pitaju gde će da bude glavni grad: u Beogradu ili Tirani? Pošto niko, rekosmo, i ne namerava da pravi novi državu, nego neku vrstu unije, njoj ne treba klasična prestonica, nego tek središte nekolicine zajedničkih tela i agencija. A najbolje mesto za to bila bi: Kosovska Mitrovica!

Kao što i unutarbelgijske etničke napetosti najbolje smiruje gravitacija Brisela kao centra EU, fizička podeljenost Mitrovice rekom Ibar na „srpski” i „albanski” deo ovakvom odlukom bi bila relativizovana. S druge strane, i Srbi i Albanci kao najbrojniji narodi u uniji, bili bi zadovoljni ovakvom odlukom. Ništa protiv ne bi trebalo da imaju ni Bošnjaci, kao treći najbrojniji narod, pošto u gradu postoji i nezanemariva bošnjačka zajednica uz Bošnjačku mahalu kao važan toponim. A Crnogorcima i Makedoncima bi bilo dobro što je za sve njih „Brisel na Ibru” (geografski) zapravo prilično blizu, mnogo bliži od Beograda, mogli bismo reći ironično.

Sve je ovo, naravno, puka fantazija na prostoru nepune tri kartice jedne novinske kolumne. Ali trebalo bi razmisliti dobro zašto je to fantazija, odnosno šta konkretno sprečava bilo koga u ostvarivanju takve fantazije? Građanima zapadnog Balkana bilo bi bolje na način na koji je Evropljanima postalo bolje kad su krenuli u međusobnu integraciju. A uz uspešnu međusobnu saradnju, i lokalni lideri bi bili u boljoj poziciji u odnosima s Berlinom, Vašingtonom, Moskvom, Ankarom ili Pekingom. Mnogo puta izrečena i ponovljena, a praktično nikad u praksi ostvarena mantra „Balkan balkanskim narodima” našla bi se makar na probi.

Nažalost, kažem, „mini šengen” je samo najnoviji „klin u čorbi” čijim pominjanjem treba skrenuti pažnju sa geopolitičkog ćorsokaka u kojem se cela regija našla, pa Brisel na Ibru tu ispada kao neki Skadar na Bojani. Niko, reklo bi se, nema nameru da na realizaciji te ideje zaista radi. A koliko god da je ideja dobra, sama od sebe je beskorisna. Sirotinji jedino ideja nikad ne nedostaje, ali neko mora, što reče onaj iz „Zlatnog teleta”, i da natoči benzina.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista