Drvo nije kukuruz

Za sadnjom drveća proteklih dana nastala je prava pomama. Sadi se u Titelu, Nišu, Novom Sadu... Kompanije se utrkuju u demonstraciji društveno odgovornog poslovanja, brizi o očuvanju životne sredine, pa su sadnice postale popularne. Naravno, ovo je, samo po sebi, dobro. Podiže se svest o potrebi očuvanja šuma, ali za to je potrebna sadnica, pripremljena površina gde se može biljka i posaditi i primiti i očuvati. Nije dovoljna samo dobra namera. Drvo nije kukuruz pa da za godinu dana ima i plod. Kako šumari kažu – od setve do žetve prođe i 100 godina.

– Odgojili smo nadčoveka koji je uspeo da poremeti prirodnu ravnotežu. Posledice su zastrašujuće, a jedini izlaz je znanje koje se mora podariti i to mladim ljudima. Svest da je šuma ujedno i zaštita voda, ali zaštita i od vode jer apsorbuje poplave, eroziju. Iz šume nam stiže čak 25.000 proizvoda, na planeti se greje drvetom oko dve i po milijarde ljudi, kod nas gotovo polovina stanovništva. Zimi nas šuma greje leti daje hlad, hrani nas, nudi građevinski materijal od kog pravimo kuće, brodove – kaže profesor dr. Predrag Aleksić, koji je istovremeno i direktor za šumarstvo u JP „Srbijašume”, ističući da su i oni sa Vračara zapravo potomci ljudi koji su došli iz šume.

Svake godine ovo javno preduzeće proizvede oko sedam do osam miliona sadnica što listopadnog što zimzelenog drveća. Samo ove jeseni po planu će radnici „Srbijašuma” planski pošumiti velike površine gde će posaditi oko dva miliona sadnica. Slično će biti i u prolećnoj sezoni sadnje.

– Dnevno se sada usred sezone sadi od 40 do 60 hiljada sadnica, godišnje blizu četiri miliona. Ima firmi koje se uključuju, funkcionera, i mi ih sve podržavamo. Sadni materijal uzgajamo u 20 rasadnika širom Srbije – kaže za „Politiku” Boris Ivanović, rukovodilac Odeljenja za semenarstvo i rasadničku proizvodnju. Najsavremeniji semenski centar je u Šumskom gazdinstvu „Užice”, kod Požege. Tu je smeštena sofisticirana oprema kojom se prikupljeno seme obrađuje, lageruje. Odatle izlaze takozvane kontejnerske sadnice – drvo čiji je koren zaštićen tresetom, sa busenom koji štiti biljku i omogućava lakšu adaptaciju pri sadnji. Odavde izlaze i lišćari i četinari. Sličan centar, ali samo za četinare postoji i kod Pirota.

Drvo nije kukuruz pa da je seme svuda dostupno, da za godinu i poraste i rodi. Samo skupljanje, recimo, semena šišarica je komplikovano, kažu naši sagovornici. Treba se često i popeti na drvo. Stanje nije bolje ni u celoj Evropi, pa ni uvoz nije rešenje, a ni biološki to nije opravdano. Klimatske promene uzimaju danak. Neke vrste drveća „rađaju” i ređe, manje seme je često i šturo i bolesno. Sad je vreme skupljanja šišarica, ali više nema ni ko to da učini, ističu ovi stručnjaci.

– Dovoljno je samo pogledati izveštaj meteorologa – protekli oktobar je najtopliji od kada se meri vreme. Manja je količina padavina, a poseban problem je izmenjen raspored padavina. Suša zahteva i promenu u proizvodnji sadnog materijala kako bi se dobile biljke koje mogu da izdrže sušu. Zato uzgojenu biljku vraćamo i sadimo tamo gde su „roditeljska stabla”, jer te su se biljke već prilagodile lokalnim uslovima – kaže profesor Aleksić.

Srbija ima oko 29 odsto teritorije pod šumama, do 34 odsto kada se pod šume podvedu i šikare, trnjaci. To je zvanični podatak koji bi uskoro trebalo da bude ažuriran. Naši sagovornici tvrde da će površina pod šumama, kada se krajem sledeće godine završi novi premer koji rade pod nadzorom Uprave za šume Ministarstva za poljoprivredu, biti sigurno za nekoliko procenata veći. To je podatak za Šumadiju i ostatak centralne Srbije. Stanje u Vojvodini je drugačije. Tamo je neko izgleda „izlomio bagrenje”.

„Srbijašume” gazduju nad 2,25 miliona hektara i tu je sadnja i obnova šuma obavljena. Na delu je i spontana, prirodna obnova šuma na teritorijama gde je naroda ponestalo, gde su imanja zaparložena, polako zarasla... Problem su privatne parcele. Samo da se promeni namena zemljišta od poljoprivrednog u šumsko vlasnici moraju da podnesu zahtev, plate takse. Svaki kontakt sa administracijom im je odbojan, a od troškova, prirodno, beže. To je najveća boljka, pa je ove godine podeljeno oko 200.000 besplatnih sadnica kojima je pošumljeno svega 70-80 hektara privatnih vlasnika.

I na kraju, uvek je kroz istoriju bilo isto, kad je bilo teško narodu bilo je teško i šumi. Samo u Šumadiji oko 1801. godine bilo je više od 80 odsto površine pod šumama, a onda je krenulo krčenje. Već 1903. godine trećina tadašnje Srbije bila je pod šumama, a posle Drugog svetskog rata ta površina je svedena na svega 20 odsto.