Kome smeta Stjepan Stevo

Te 2003. godine promakla mi je vest da je osnovna škola na Karaburmi, u koju sam išao, promenila ime. Nekoliko godina kasnije, kada su me stari ortaci iz tog radničkog kraja pozvali na nekakvu žurku, prošao sam Ulicom Patrisa Lumumbe. Zgrada i školsko dvorište ostali su isti, ali kada sam pogledao ulaz, više ništa nije bilo isto i od tada više ne prolazim tom ulicom, niti mi je palo na pamet da ćerki pokažem školsko dvorište i terene za fudbal i basket. Osećao sam se kao da mi je neko lupio šamar.

Nije bilo velike table na kojoj je pisalo: Osnovna škola „Stjepan Stevo Filipović”. Škola je, odlukom tadašnjih dosovskih vlasti, preimenovana u „Arčibald Rajs”. Siguran sam da bi se i švajcarski forenzičar i veliki humanista, koji je, kao kriminolog, istraživao zločine nad srpskim stanovništvom za vreme Prvog svetskog rata, pa zauvek ostao i zavoleo nas, sa svim našim manama i vrlinama, žestoko naljutio zato što su njegovo ime i slika zamenila Stevinu. Baš kao što smo bili gnevni i mi koji smo odrastali na čudnom fudbalskom terenu, nepravilnog oblika, jer je dvorište privatne kuće zauzimalo deo igrališta, pa smo valjda bili nepobedivi školski fudbalski tim. Morali smo da driblamo i ograđeno dvorište.

Na turniru u Opuzenu lako smo postali prvaci, pobeđujući drugare iz škola iz Divaca, Velikih Crljena i grada domaćina koji se nalazi 12 kilometara uzvodno od ušća Neretve. U Opuzenu, gde se Neretva račva u dvanaest rukavaca, rodio se Stjepan Stevo Filipović. Četiri škole iz četiri grada u Jugoslaviji nosile su njegovo ime, a mi, klinci s Karaburme, tada nismo bili previše svesni ko je bio taj mladić. Zanimale su nas druge stvari. Onda smo porasli. I svako iz tog tima i te škole je završio na svoj način. Neki su postali univerzitetski profesori, neki političari, neki novinarska piskarala, neke je ubila droga koja je zavladala Karaburmom, neki su propali, zajedno s uništenim fabrikama, ali smo odrastajući postajali svesni da smo povlašćeni, učeći u školi nazvanoj po junaku koji je postao svetski simbol antifašizma.

(Foto:grafija njegovog vešanja u Valjevu, na kojoj podignutih ruku i stisnutih pesnica, s omčom oko vrata, nekoliko trenutaka pre nego što će mu nemački oficir izmaknuti klupicu na kojoj je stajao, učinila ga je besmrtnim. Nemački nacisti i domaći kolaboracionisti su organizovali javno vešanje, verujući da će tako uplašiti meštane Valjeva i okolnih mesta, ali njegov herojski čin učinio je da se mnogi dečaci i ljudi, posle tog 22. maja 1942. godine, priključe partizanima. Zadojen idejama antifašizma i komunizma, mlad i lep, imao je 26 godina, svojim činom prevazišao je sve ideologije i ikonografski zapis njegove smrti približio ga je Hristu, mnogo više od onih koji su verovali u sina Božjeg, iako je Stjepan Stevo Filipović nosio petokraku.

Ta fotografija izložena je na ulazu u Ujedinjene nacije u prirodnoj veličini i kada srpski i hrvatski političari imaju priliku da uđu na glavni ulaz osećaju li ikakav stid? Jer, Stjepan se kao dete, za ocem, selio iz grada u grad, da bi se konačno skućili u Kragujevcu. Rođen kao Stjepan, za Šumadince vremenom postaje Stevo, član Komunističke partije i jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Zato je postao čovek s dva imena, njemu jednako draga, jer su njegova uverenja potirala svaku vrstu nacionalizama.

To što je postao nepoželjan u Hrvatskoj njihova je stvar, čak su mu srušili spomenik u Opuzenu 1991. godine, ali kome i zašto Stjepan Stevo toliko smeta u Srbiji? Pokušaj gradskih vlasti da preimenuju njegovu ulicu u Železniku ogroman je skandal u zemlji koja se s pravom ponosi antifašističkom tradicijom i žrtvama koje je podnela u Drugom svetskom ratu.

I ne samo da su pokušali da to učine, već su predložili da se krak njegove ulice nazove po Emilu Perški, fudbalskom reprezentativcu Kraljevine Jugoslavije između dva svetska rata, koji je odigrao desetak utakmica za državni tim, a od 1941. godine postao policijski službenik NDH i vatreni pristalica ustaškog pokreta. Verujem da su u zagrebačkom „Jutarnjem listu” pomalo likovali kada su pustili ovu priču jer je u Beogradu nastala uzbuna, pa je neveštim birokratskim manevrima stvar donekle popravljena. Ulica Stjepana Steve Filipovića neće promeniti ime, krak nazvan po fudbaleru i policajcu NDH će se nazvati drugačije ali, što bi rekao moj učitelj Vučković s Karaburme kada bi nas grdio, imaju li zrno soli u glavi vlasti koje su pomislile da proteraju Stjepana Stevu Filipovića. Sigurno bi pala i neka ćuška. To što je zaslužio da se po njemu nazove bulevar u Beogradu druga je priča. Ali gorak ukus o nekompetenciji gradskih vlasti i odnosu prema simbolu antifašističke borbe ne može se izbrisati administrativnim odlukama. Dakle, ne znam šta je mučnije u ovom slučaju: neznanje ili namera da se brisanjem imena narodnog heroja kojim se ponose Ujedinjene nacije, ali izgleda ne i Srbija, još jednom izvrši revizija istorije.

Za neke Stjepan, za neke Stevo, Stjepan Stevo Filipović je veliki za svet, ali ne za nas. Ako želimo da ostanemo to što moramo da budemo, iskreni sledbenici antifašizma, Stjepan Stevo ne sme postati zaboravljeni heroj po kojem se ništa neće zvati!