Ko stvara „zablude” u Srbiji

Smatram da je tekst Vladimira Vuletića „Zablude u Srbiji”, koji je objavljen u „Politici” 28. novembra, vrlo provokativan, s obzirom na ocene i stavove koji su u njemu izrečeni.

Prva zabluda se odnosi na „intelektualnu elitu” i „intelektualni kler” i njihov odnos prema vlasti, i time se ne bih bavio. Mnogo su važnija one „zablude” koje se odnose na migracije, i pitanje korupcije. Svedoci smo velikog odliva (50.000) mladih, radno sposobnih stanovnika, koji godišnje napuste Srbiju. Za divno čudo, gospodin Vuletić kaže da i ta „raširena zabluda dolazi iz iste intelektualne kuhinje”, koja tvrdi da „ljudi iz Srbije odlaze jer moraju”; „A zapravo malo ko odlazi jer mora” i dalje „Da odlaze oni koji mogu”. Šta znači to „idu oni koji mogu”? Verovatno se misli da odlaze oni koji imaju pare, koje tamo čeka stan, posao, sigurnost... A to je sasvim netačno. Istina je da mnogi skrpe ili pozajme pare za put, da obavezno tamo imaju nekoga od rodbine, komšiju, prijatelja, poznanika, koji ih prihvate dok se ne snađu. Nije to ničiji hir. Niko ne napušta svoj dom, roditelje, decu, porodicu ako ne mora i ako mu je dobro. Siromaštvo je zapravo prava slika i realnost ovog trenutka u Srbiji, a time i uzrok njihovog odlaska. Sve to još više iritira nezaposlenost, partijsko zapošljavanje, nesiguran posao, mizerne plate u stranim firmama koje su stigle kod nas.

U „Politici” od 25. novembra objavljen je odličan dopis čitaoca Miloša Matovića, u kojem nabraja društvene delatnosti u kojima nikada nije raspisan konkurs: služba za zapošljavanje, sud, elektrodistribucija, socijalno, PIO fond, komunalna preduzeća, opštine, policija (sem policajaca), muzeji, biblioteke... gde se zapošljavaju preko veze podobni, rođaci, stranački kadrovi. Ili, ako su konkursi i raspisani, to su čiste formalnosti. Čemu da se nadaju oni koji nemaju „vezu”, partijsku knjižicu i slično?

Nezaposlenost je enormno visoka, a ona se ne popravlja naručenom statistikom i pričom. Isti je slučaj i sa prosečnom platom, gde se svim silama nastoji da izađe na 500 evra. Mnogo važnija od toga jeste činjenica da 70 odsto zaposlenih ne prima više od 32.000. Iz Prijepolja su otišle hiljade mladih ljudi, te je ovo mesto poslednjih trideset godina mrtav grad, pa se i broj nezaposlenih drastično „smanjio”. Prihvatam da se to dešavalo i ranije, i da je „tako uvek bilo”, kako napisa Vuletić. Bilo je, ali nikada nije bilo tako i toliko izraženo. Vuletić ravnodušno poručuje da „nema potrebe plakati nad njihovom sudbinom, niti od njih praviti žrtve i heroje, kao što ih ne treba ni osuđivati”. Voleo bih da se gospodin Vuletić pojavi na nekom skupu mladih ljudi bez posla i perspektive i kaže to što je u ovom tekstu napisao.

Po Vuletiću, i korupcija je izmišljena zabluda opozicije. Pa zašto nas onda u svakom izveštaju EU prvo opominje na korupciju, vladavinu prava i nezavisno sudstvo? Verovatno je i to podvala „intelektualne elite”. A valjda je svuda tako: opozicija se ništa ne pita, te, u tom smislu ne može ni biti za bilo šta odgovorna. U rukama vlasti su i nož i pogača.

Ljubomir Šuljagić,
profesor u penziji, Prijepolje