Ко ствара „заблуде” у Србији

Сматрам да је текст Владимира Вулетића „Заблуде у Србији”, који је објављен у „Политици” 28. новембра, врло провокативан, с обзиром на оцене и ставове који су у њему изречени.

Прва заблуда се односи на „интелектуалну елиту” и „интелектуални клер” и њихов однос према власти, и тиме се не бих бавио. Много су важнија оне „заблуде” које се односе на миграције, и питање корупције. Сведоци смо великог одлива (50.000) младих, радно способних становника, који годишње напусте Србију. За дивно чудо, господин Вулетић каже да и та „раширена заблуда долази из исте интелектуалне кухиње”, која тврди да „људи из Србије одлазе јер морају”; „А заправо мало ко одлази јер мора” и даље „Да одлазе они који могу”. Шта значи то „иду они који могу”? Вероватно се мисли да одлазе они који имају паре, које тамо чека стан, посао, сигурност... А то је сасвим нетачно. Истина је да многи скрпе или позајме паре за пут, да обавезно тамо имају некога од родбине, комшију, пријатеља, познаника, који их прихвате док се не снађу. Није то ничији хир. Нико не напушта свој дом, родитеље, децу, породицу ако не мора и ако му је добро. Сиромаштво је заправо права слика и реалност овог тренутка у Србији, а тиме и узрок њиховог одласка. Све то још више иритира незапосленост, партијско запошљавање, несигуран посао, мизерне плате у страним фирмама које су стигле код нас.

У „Политици” од 25. новембра објављен је одличан допис читаоца Милоша Матовића, у којем набраја друштвене делатности у којима никада није расписан конкурс: служба за запошљавање, суд, електродистрибуција, социјално, ПИО фонд, комунална предузећа, општине, полиција (сем полицајаца), музеји, библиотеке... где се запошљавају преко везе подобни, рођаци, страначки кадрови. Или, ако су конкурси и расписани, то су чисте формалности. Чему да се надају они који немају „везу”, партијску књижицу и слично?

Незапосленост је енормно висока, а она се не поправља нарученом статистиком и причом. Исти је случај и са просечном платом, где се свим силама настоји да изађе на 500 евра. Много важнија од тога јесте чињеница да 70 одсто запослених не прима више од 32.000. Из Пријепоља су отишле хиљаде младих људи, те је ово место последњих тридесет година мртав град, па се и број незапослених драстично „смањио”. Прихватам да се то дешавало и раније, и да је „тако увек било”, како написа Вулетић. Било је, али никада није било тако и толико изражено. Вулетић равнодушно поручује да „нема потребе плакати над њиховом судбином, нити од њих правити жртве и хероје, као што их не треба ни осуђивати”. Волео бих да се господин Вулетић појави на неком скупу младих људи без посла и перспективе и каже то што је у овом тексту написао.

По Вулетићу, и корупција је измишљена заблуда опозиције. Па зашто нас онда у сваком извештају ЕУ прво опомиње на корупцију, владавину права и независно судство? Вероватно је и то подвала „интелектуалне елите”. А ваљда је свуда тако: опозиција се ништа не пита, те, у том смислу не може ни бити за било шта одговорна. У рукама власти су и нож и погача.

Љубомир Шуљагић,
професор у пензији, Пријепоље