Nepoznato iz ratnog spektakla

„Bitka na Neretvi”, najveći ratni spektakl i najskuplji film snimljen u Jugoslaviji, 29. novembra je napunio 50 godina. Ovaj jubilej ne bi bio jedini razlog za izložbu fotografija u Kulturnom centru Beograda, autorke Maje Medić, da nije do danas ostao zapamćen po mnogobrojnim pikanterijama i anegdotama.

Već sam naslov izložbe – „Put do slobode mora biti čist” (koji je inače filmska replika komandira Ivana, u tumačenju Lojze Rozmana) ukazuje koliko je tadašnjoj vlasti bilo važno da narodnooslobodilačku borbu i njene heroje predstavi svetu. Zato se na filmu nije štedelo, a rezultat je bio grandiozni poduhvat u kojem je okupljena fantastična glumačka ekipa s domaćim i svetskim zvezdama. Korišćeni su prava vojska, artiljerija i avioni, u masovnim scenama na terenu se pojavilo hiljade statista. Bioskopske plakate crtao je lično Pablo Pikaso! Veljko Bulajić, režiser, tada je tvrdio da slavni slikar za to nije tražio honorar, samo kutiju najboljih jugoslovenskih vina.

Nevolje na snimanju

Početak snimanja dva puta je odlagan, prvi put ga je omeo zemljotres u Skoplju, a drugi put prekinule privredne reforme, da bi, najzad, prva klapa pala 25. oktobra 1967. godine, a svečana premijera održana u sarajevskoj „Skenderiji”, 29. novembra 1969. godine. Priča se da je slavni holivudski glumac Jul Briner, jedan od „sedmorice veličanstvenih”, tada u velikoj gužvi izgubio svoju propusnicu, pa je gotovo pola sata tražio nekoga ko će da ga prepozna i uvede u salu. Briner je tumačio minera Vladimira Smirnova, zvanog Vlada Rus.

Na kraju se na „crvenom tepihu” pridružio ostalim zvezdama iz filma, među kojima su bili Orson Vels, Sergej Bondarčuk, Oleg Vidov, Franko Nero, Kurt Jirgens, Silva Košćina, Milena Dravić, Boris Dvornik, Pavle Vuisić, Ljubiša Samardžić, Velimir Bata Živojinović, Stole Aranđelović, Fabijan Šovagović... Posle projekcije nastavili su druženje s Titom.

I neki drugi iz ekipe su imali nevolje na snimanju, i to ozbiljnije: Franko Nero („kapetan Riva”) je „zaradio” upalu pluća, Bondarčuk („Martin”) je povredio ruku dok je baratao oružjem, snimatelj Tomislav Pinter i sam Bulajić „za dlaku” su izbegli topovsku granatu koja je proletela kraj njih dok su nameštali kameru... A snimatelj Đorđe Jolić je poginuo u februaru 1968. prilikom bombardovanja bunkera iz aviona.

Među mladićima  angažovanim da glume borce u filmu bili su vojnici na odsluženju vojnog roka u JNA, a među njima i pravi glumci Kole Angelovski, Petar Kralj i Boris Dvornik – koji su zato ostali bez honorara. Doduše, potonji, duhoviti Splićanin, „Stipe” u filmu, izjavio je tada novinarima da je sve u redu, jer i to spada u njihovu vojnu obavezu. A kad je, zajedno sa Ljubišom Samardžićem („Novakom”), na sedam stepeni ispod nule, obnažen do pojasa, u jednog sceni zagazio u ledenu reku, priznao je da su prošli bez prehlade – zahvaljujući boci konjaka koju su pre toga popili.

I trezor odleteo u vazduh

Snimanje je trajalo šest meseci, dobrim delom na snegu, po ekstremnoj hladnoći, pa je bilo mnogo povređenih i bolesnih. Kako su tada pisali mediji, vojnicima-statistima pojačana je hrana s tri na pet obroka pa su se mnogi ugojili. Bulajić je zato bio primoran da „tifusare” traži među civilima.

Spektakl je snimljen u koprodukciji s Italijom i Zapadnom Nemačkom, budžet je odobrio lično Tito. Film je finansiralo čak 58 državnih firmi. Bio je to peti najskuplji film svih vremena van engleskog govornog područja.

Za potrebe filma napravljena je replika pravog mosta na Neretvi (koji su u stvarnosti partizani srušili povlačeći se pred neprijateljem), ali kad je dignuta u vazduh od prevelikog dima ništa se nije videlo, pa je sve dosnimljeno kasnije u studiju. Bugojno je u filmu „glumio” bombardovani Bihać, u toku snimanja je zaista bio razrušen granatama, bombama i eksplozivima, a greškom je raznet i pravi trezor s novcem.