Vratite nam dvadesetosmicu

Kada bi Bulbuderci kretali u varoš, danas se kaže grad, hvatali su dvadesetosmicu i brzo stizali do Kalemegdana, tj. do „štrafte”, Narodnog pozorišta. Moja mati je dvadesetosmicom na vreme stizala do Kolarca, ujak Randa Stanković do posla u Klasnoj lutriji, a otac Mirko do palate „Atina” na Terazijama. Da su živi, danas bi se zabezeknuli, nestao je njihov prevoz. Trolejbus 28 ne tutnji više ulicama Dimitrija Tucovića i Cvijićevom, ne savija više kod Radio Beograda.

Ovu liniju pamtim još od detinjstva. Nekada je to bio autobus i jedna od stanica bila mu je kod podvožnjaka u Ulici Dimitrija Tucovića, ispred naše kuće. Na ovu stanicu sjatili bi se svi Bulbuderci, sa leve i desne strane, koji su bilo na posao ili u školu išli dvadesetosmicom. Na ovoj stanici susretale su se komšije, drugari, ljubavnici... Tu se čuveni šarmer Jova Opalić udvarao devojkama, a novinar „Politike” Siniša Paunović zadavao teme za razgovor i polemiku. Kada je ulica proširena, uvedeni su trolejbusi. Moja sestra Nevenka ovim trolejbusom je odlazila do kancelarije i vraćala se kući. Kada je padala kiša, ja sam dvadesetosmicom odlazila do Pete beogradske gimnazije, koju sam pohađala, stariji brat Dušan do Fudbalskog saveza, a mlađi do bioskopa „Jadran”.

I šta sada, tek tako da nam uzmete dvadesetosmicu? ’Ajd što nama starijima već kvarite sentimentalne uspomene. Ali, ovu liniju koriste i mladi, đaci, studenti, njom roditelji vode decu do vrtića, koriste je i invalidi. Pa njom smo stizali do Narodnog i Pedagoškog muzeja, Galerije SANU, Etnografskog muzeja... Nismo mi Bulbuderci odani samo fudbalu. Negujemo i neke druge navike. Nemojte da nas srozavate. Vratite nam dvadesetosmicu. Ona je naša, nije vaša.

Svetlana Brnović Mitić,

istoričar umetnosti, Beograd