Вратите нам двадесетосмицу

Када би Булбудерци кретали у варош, данас се каже град, хватали су двадесетосмицу и брзо стизали до Калемегдана, тј. до „штрафте”, Народног позоришта. Моја мати је двадесетосмицом на време стизала до Коларца, ујак Ранда Станковић до посла у Класној лутрији, а отац Мирко до палате „Атина” на Теразијама. Да су живи, данас би се забезекнули, нестао је њихов превоз. Тролејбус 28 не тутњи више улицама Димитрија Туцовића и Цвијићевом, не савија више код Радио Београда.

Ову линију памтим још од детињства. Некада је то био аутобус и једна од станица била му је код подвожњака у Улици Димитрија Туцовића, испред наше куће. На ову станицу сјатили би се сви Булбудерци, са леве и десне стране, који су било на посао или у школу ишли двадесетосмицом. На овој станици сусретале су се комшије, другари, љубавници... Ту се чувени шармер Јова Опалић удварао девојкама, а новинар „Политике” Синиша Пауновић задавао теме за разговор и полемику. Када је улица проширена, уведени су тролејбуси. Моја сестра Невенка овим тролејбусом је одлазила до канцеларије и враћала се кући. Када је падала киша, ја сам двадесетосмицом одлазила до Пете београдске гимназије, коју сам похађала, старији брат Душан до Фудбалског савеза, а млађи до биоскопа „Јадран”.

И шта сада, тек тако да нам узмете двадесетосмицу? ’Ајд што нама старијима већ кварите сентименталне успомене. Али, ову линију користе и млади, ђаци, студенти, њом родитељи воде децу до вртића, користе је и инвалиди. Па њом смо стизали до Народног и Педагошког музеја, Галерије САНУ, Етнографског музеја... Нисмо ми Булбудерци одани само фудбалу. Негујемо и неке друге навике. Немојте да нас срозавате. Вратите нам двадесетосмицу. Она је наша, није ваша.

Светлана Брновић Митић,

историчар уметности, Београд