Oznina suđenja

Ovih dana je u „Politici” počeo da izlazi feljton Srđana Cvetkovića „Čišćenje Srbije od ’narodnih neprijatelja’” Trebalo je da prođu 74 godine da bi se neko rešio (ili usudio) da o tome piše. I ne bi me iznenadilo da mnogi ne poveruju da je to bilo moguće.

Imao sam svega 15 godina kada sam, 30. aprila 1945. godine, bio uhapšen i zatvoren na četvrtom spratu Ozne za Beograd, na Obilićevom vencu. U mojoj knjizi „Pisma Matveju”, na strani 207 i 208 napisao sam:

„Jedne večeri primetili smo da se u jednoj velikoj sobi preko puta naše (delio nas je svetlarnik), nešto dešava. Prvo su iz nje izveli sve zatvorenike, odveli ih nekuda i uneli jedan čiviluk, sto i nekoliko stolica. Onda su u tu prostoriju ušli neki oficiri, zaseli za te stolove i dugo se o nečemu dogovarali, a u neko doba noći su počeli da im dovode zatvorenike u grupama od po pet-šest ljudi. Postrojili bi ih, svakoga su pitali za ime, prezime, mesto i godinu rođenja pa im, odmah zatim, svečano i glasno objavljivali: ’Osuđuje se na smert streljanjem’. Tako su grupu za grupom dovodili na ’suđenje’ pa izvodili. Povremeno smo čuli zvuk kamiona koji je te nesrećnike nekud odvozio. Kamion se vraćao posle dvadesetak minuta. Verovali smo da streljaju na Kalemegdanu, ali to je za vreme odlaska i dolaska bilo predugo...

Te noći su ’osudili’ bar pedesetak ljudi. Čuli smo kako ti osuđeni uzvikuju ono što se u tim trenucima može reći, bili su hrabri, ali ni tada, a ni kasnije, nisam saznao ko su oni bili. Njihova imena. Ona koja smo čuli, ni meni, ni ostalima, nisu bila poznata.”

Neka ovaj tekst bude neka vrsta kenotafa (spomenik stradalima čiji su grobovi nepoznati), za nesrećnike koje je te noći Ozna likvidirala.

Aleksandar Ajzinberg
profesor Univerziteta umetnosti, u penziji