Ukras života

„Ona treba da širi vest da ovde žive ljudi koji poštuju svoje pretke, kulturu i Boga svojih predaka.”

To kažu u pančevačkom naselju Vojlovica, u kom ulaz u jednu avliju krasi velelepna Sekelj-kapija. Dvorište pripada Mađarskom kulturno-umetničkom društvu „Tamaši Aron”, čijih više od 150 članova su potomci Sekelja – etničke grupacije Mađara, koja je sa istoka 1833. stigla u ove krajeve i u sela Skornovac i Ivanovo. Poveo je tada sveštenik Karolj Tomko oko četiri stotine porodica iz Transilvanije, tačnije rumunske regije Bukovina, u „obećanu zemlju”, banatsku ravnicu.

„S jednog puta po Transilvaniji i mi smo se vratili s idejom da i ovde podignemo kapiju koja tamo krasi ulaz svakog domaćinstva Sekelja. Taj važan zadatak ostvarili smo 2016. godine, a sada je slika upotpunjena i etno-kućom. Ova istorijska celina sada je simbol 137 godina u Vojlovici, u kojoj živimo i mi bukovinski, reformatski Sekelj Mađari”, priča Ilona Lečei, sekretarka MKUD „Tamaši Aron”, čije sedište je prošireno kupovinom susednog placa, pa je etno-kuća postoji zahvaljujući požrtvovanom i dobrovoljnom radu članova ove nevelike zajednice, a kapija, razigrane konstrukcije i ornamentike u drvetu, rukotvorina veštog rezbara Zoltana Embelija.

„Sekelj-kapija je ukras Sekelj-kuće. Gazda iseče drvo u šumi i umesto nestalog života stvara novi, jer kapija živi i učestvuje u svakodnevnoj borbi porodice kojoj pripada. Sekelj joj udahne svoju dušu dok je gradi i urezuje ime boga krasnim rukopisom. Ona je ukras života, a život je sve što se dešava unutar kapije”, veli Embeli i sam pripadnik grupacije Sekelja

Trebalo je tri meseca rada, truda i umeća da se podigne, da kao i svaka štiti kuću i oglasi poreklo svog vlasnika, ali je pre svega izuzetan tradicionalni, verski i estetski detalj. Ova vojlovačka visine je četiri i širine preko pet metara, sa okvirnim stubovima, velikim i malim vratima i gornjim pokrovnim delom od drvene ploče ispunjene kružnim otvorima za ptice – jedinstvena i velelepna, baš kao i njene „bliznakinje”, svuda gde ovi ljudi žive.

Ukrašena je bogatom ornamentikom, kojom se granaju tradicionalni cvetovi lala, dominiraju grbovi Pančeva i Saveza bukovinskih Sekelja iz Mađarske, a u godove iznad male kapije utisnuti su simboli Sekelja – Sunce i Mesec uokvireni stihovima pesnika Alberta Vaša „Svetoj veri svojih predaka i korenima svog naroda, brate, ne budi neveran nikada.” I zaista, pod teretom teškog života, na pragu 19. veka, ovi ljudi su se raseljavali svetom, ali uspeli da sačuvaju svoj, među etnografima priznat i cenjen dijalekt, jedinstvenu kulturnu baštinu, nošnju, običaje, kuhinju, čak i pismo, iako izolovani od matice.

Tek deo toga, ali lep i umiven, predstavlja novopodignuta etno-kuća, verna slika tradicionalne, po idejnom projektu arhitekte Miodraga Mladenovića i podignuta rukom i dušom jednog Slovaka, majstora Jana Šimaka iz Padine. Dnevna soba sa kaminom, kuhinja sa šporetom i furunom koja još radi. Tu su i kredenac s devojačkom spremom, peškiri, posteljina – tkanje koje zamire, ali je po koji komad snesen s tavana i izvučen iz škrinja. U dvorištu, na desetine sačuvanih poljoprivrednih alatki i oruđa.

Tako opremljeni i s četiri gostinske sobe sada su ovde spremni da prihvate i goste iz Mađarske kojih je sve više. Biće za njih i stručnog vođenja, priča o prošlim vremenima i generacijama, ali i o uspesima, nagradama i priznanjima kojih su pune vitrine „Tamaši Arona”, u kom žele da zahvale Vladi Mađarske koja je uložila više od stotinu hiljada evra da bi oni dosanjali svoj san.

Tradiciju doneli Huni

Geografska rasprostranjenost Sekelj-kapije poklapa se sa istorijskim kretanjima Huna, te se pretpostavlja da su oni doneli tradiciju ove gradnje i ostavili je svojim naslednicima. Rimski istoričar Priskos Retor, ostavio je zapise o Hunima i Atilinoj kući, „koja je od svih kuća sjajnija i raskošnija”.