Majstor renesanse u Gran Paleu

Jedan od najoriginalnijih slikara u istoriji umetnosti – Domenikos Teotokopulos, poznat kao El Greko, koji je doživeo slavu još za vreme svog života krajem 16. i početkom 17. veka, a zatim jedno vreme bio zaboravljen da bi njegovo delo ponovo postalo aktuelno krajem 19. i početkom 20. veka, ove sezone ima počasno mesto u pariskom Gran Paleu. Na prvoj velikoj izložbi njegovih dela u Francuskoj koja će trajati do 10. februara izloženo je 75 radova ovog majstora renesanse, od monumentalnih ulja na platnu do intimnijih formi.

Posetioci se najviše tiskaju ispred monumentalnih slika, kao što su „Uspenje Bogorodice” ili „Ekspolio (Svlačenje tunike sa Hrista)”, obe naslikane u njegovom španskom periodu, u Toledu. Ova druga, „Ekspolio”, majstorsko i originalno delo koje prikazuje momenat koji do tada nije prikazivan u zapadnoj hrišćanskoj umetnosti (svlačenje Hrista pre nego što će biti razapet) i na kome su vidljivi svi stilovi slikarstva s kojima je El Greko eksperimentisao, imalo je veliki uticaj na njegovu karijeru i zbog afere oko cene koju je umetnik tražio, zbog čega je slučaj imao svoj epilog na sudu. Posle toga mu autoriteti toledske katedrale nisu naručili delo koje bi imalo takav značaj.

Značajan deo prostora na ovoj izložbi dat je i portretima, u kom žanru je El Greko stvorio čvrstu reputaciju još u italijanskom periodu. Dominira njegov čuveni portret kardinala Ninja de Gevara, naslikan oko 1600. godine, čija kompozicija je uticala na Velaskeza kada je slikao portret pape Inočentija Desetog. Ali i svi drugi portreti imaju izuzetno sugestivnu snagu, bilo da je reč o devici Mariji, Svetoj Mariji Magdaleni pokajnici, svetom Petru pokajniku ili slikarevom jedinom sinu Horheu Manuelu Teotokopulosu.

Ono što karakteriše ovog umetnika, slažu se istoričari umetnosti, jeste njegov jedinstveni stil, smela paleta koja je naterala mnoge da pomisle kako pati od astigmatizma. Istina je, kažu stručnjaci povodom ove izložbe, manje romantična, ali ne i manje fascinantna. Njegov neobični talenat, koji ga je s Krita, na kome je rođen 1541. godine (u Kandiji, današnjem Heraklionu), odveo najpre u Veneciju i Rim, a zatim u Toledo i tvrdoglava odbrana njegovog umetničkog viđenja učinili su ga jednim od najvećih slikara renesanse i mnogo kasnije, prorokom modernizma.

Na Kritu je El Greko bio cenjen ikonopisac u poznom vizantijskom stilu, ali je umetničku scenu otkrio odlaskom u Italiju oko 1567, gde je bio podeljen između Ticijana, koji je bio neprikosnoven u Veneciji, i umetnosti Mikelanđela, koji je umro 1564, ali i dalje dominirao u Rimu i Firenci. Boje venecijanske škole koje je prigrlio, pomirio je sa snagom Mikelanđelovog crteža i forme. Ali u Veneciji se, kao mladi stranac koji živi u jednoj sobici, suočio se s realnošću, s umetničkim tržištem na kome je tek trebalo da izgradi ime. Tu otkriva Ticijana, čiji je atelje mogao da poseti, energični stil Tintoreta, kao i Jakopa Basana, čiji stil je imao doživotni uticaj na njegov rad, ali je kasnije rešio da sreću okuša u Rimu, gde je proučavao dela Mikelanđela i antičku skulpturu u pinakoteci Vatikana. Postoje naznake, međutim, da je zbog arogancije koju je pokazao prema Mikelanđelovoj umetnosti proteran iz palate Farneze, u kojoj je bio smešten.

U Španiju je stigao u proleće 1577, najpre u Madrid, zatim u Toledo, gde se i nastanio i gde je bio uvažavan i cenjen do kraja života, a gde je i umro 1614. Stoga se ovaj ne samo slikar već i vajar, arhitekta i veliki erudita i poznavalac klasične grčke i književnosti svog doba, danas smatra umetnikom španske renesanse.

Od 17. Do 19. veka bio je gotovo zaboravljen, da bi se krajem 19. veka ponovo vratio na „scenu”. Uticao je na mnoge slikare romantizma, kao i na slikare modernizma s kraja 19. i početka 20. veka Eduara Manea i Pikasa, takođe i na slikare fovizma, eskpresionizma i nadrealizma. Francuski slikar Eduar Mane je to najbolje objasnio kada je 1865. godine, posle posete Madridu, rekao: „Išao sam u Španiju da nađem Velaskeza, a sreo sam El Greka.”