NATO kreće ka Rusiji

Nastojanja američkih demokrata da sa vlasti udalje aktuelnog predsednika Donalda Trampa zasad imaju polovičan uspeh. U Predstavničkom domu Kongresa SAD predlog za „impičment” dobio je neophodnu većinu. Ipak, konačna odluka ostaje u rukama Senata, koji baš i nije sklon tako drastičnom rešenju. Kako god bilo, 3. novembra 2020. Amerikanci će izaći na redovne predsedničke izbore ne bi li pokazali koliko zaista veruju onima koji ih predvode.

Mada na sve pomenuto treba gledati kao na unutrašnjopolitičku igranku s one strane Atlantika, nema sumnje da će se ishod odraziti i na ostatak sveta. Ne treba ni sumnjati u namere bilo koje američke vlasti da po svaku cenu zadrži globalnu vojnu nadmoć koju je ova zemlja gradila od Drugog svetskog rata naovamo. Makar se zarad takvih planova morali rešiti aktuelnog „domaćina” Bele kuće.

Da bi to i dokazali, vojni krugovi u Vašingtonu, u saradnji sa centralom NATO-a u Briselu, spremni su za najmasovnije slanje pripadnika oružanih snaga SAD u Evropu u poslednjih 25 godina. Osnovni plan je: pojačati ofanzivni bedem protiv Rusije i uliti Evropljanima veru u bezbednosnu nezamenjivost alijanse. Sve to trebalo bi da pokaže predstojeća vojna vežba „Zaštitnik Evrope – 2020”. Cilj je što više se približiti granicama evroazijskog džina iz pravca Baltika i Poljske i tamo ostati na duže vreme. Teško i lako naoružanje već spremno čeka u Holandiji, Belgiji i Nemačkoj.

Možda je ostanak „na duže vreme” i suština predstojećih manevara. Teško je verovati da na najavljenu akciju NATO-a Rusija neće odgovoriti adekvatno. A to znači trajniju militarizaciju većeg prostora. Ipak, pre će biti da je američko „vežbanje” više usmereno na disciplinovanje pojedinih evropskih članica zapadnog vojnog saveza koje pokazuju sve manje entuzijazma da za interese američkih proizvođača oružja odvajaju dva odsto godišnjeg bruto proizvoda ili stavljaju sopstvenu glavu u torbu.

Takođe, Rusija je u poslednje vreme pokazala da u pogledu konstrukcije najsavremenijeg naoružanja, posebno raketnog, počinje da izbija u prvi plan. A to bi moglo da okuraži pojedine članice alijanse da se, poput Turske, za opremanje sopstvenih armija obrate ruskim proizvođačima, čime bi američkim oružarima dodatno smanjili zaradu.

Kako najavljuju iz Kremlja, u ovom trenutku nisu zainteresovani da krenu ni na baltičke zemlje ni na Poljsku. Rusija je pokazala vojnu moć tokom velikih manevara „Centar 2019” održanih u septembru uz sadejstvo delova armija Kine i Indije i učešće 130.000 pripadnika najrazličitijih rodova oružanih snaga, 600 borbenih aviona, 15 ratnih brodova. Tada je predstavljeno i najsavremenije raketno i artiljerijsko oruđe. Jedna faza vežbe posvećena je upravo upravljanju jedinicama pri izvođenju napada sa masivnim vatrenim udarom.

Umesto da ratuje, Moskva je trenutno više usmerena na jačanje svoje ekonomske pozicije. U tom smislu ciljani prostor je Afrika, koja bi u narednih nekoliko godina trebalo da „proguta” čak 40 milijardi dolara ruskih investicija. Tu je i nastavak saradnje sa Turskom, Kinom, Indijom, Bliskim istokom… tako da bi bilo kakav sukob sa NATO-om bio kontraproduktivan. Moskvi na ruku ide i pogoršanje odnosa SAD sa Iranom, što bi lako moglo da se pretvori u rat širih razmera.

Nema sumnje da je zapadna vojna alijansa organizacija kojoj su životno potrebni rivali jer, u protivnom, nestaju razlozi za njeno postojanje. Ali stvorena je u vremenima koja se u velikoj meri razlikuju od ovog sadašnjeg, kada je Sovjetski Savez bio ključna pobednička snaga u ratu protiv nacističke Nemačke. Po mnogim mišljenjima, današnjem NATO-u neophodna je temeljita transformacija, a SAD na to ne gledaju baš dobronamerno. Ipak, glasovi pojedinih evropskih lidera o stvaranju posebne vojne organizacije njihovog kontinenta, u kojoj bi možda bilo mesta i za nekadašnje ideološke protivnike, pa i Rusiju, sve češće se čuju.

Vojna vežba „Zaštitnik Evrope – 2020” trebalo bi da izvrši jak psihološki pritisak i na same Amerikance. Na najavljene predsedničke izbore ne izlazi se „praznih ruku”. Vera u vojnu moć uvek je bila jak adut u izjašnjavanju prosečnog žitelja SAD, koji je i danas ubeđen da je upravo njegova zemlja izašla kao pobednica iz svih dosadašnjih svetskih ratova. „Vojevanje u prazno” neposredno uz granicu Rusije trebalo bi da ga još jednom uveri kako se sve desilo upravo tako.