Pismo Bogu

Književnost je neopisivo cinična jer pokušava da prevari stvarnost i predstavi se kao da je muče njene brige. Unutrašnji svet koji interesuje književnost neizraziv je, a iznad svega želi da se izrazi, i zbog toga se služi podvalama. Evo još jednog rata, još jedne patnje, evo rastanka i nepravde. Na vidiku se pomalja smrt. Divno! I to ćemo opisati. Telo književnosti je prozračno, sa srcem od leda. U stvari, umesto srca ona ima dobre oči i izuzetan sluh kojima pokušava da pozove na lažnu uzbunu.

Irski pesnik Vilijam Batler Jejts to naziva pasivnom patnjom. Kada se nešto pretvara u živu kojom je premazano staklo nijedan veliki događaj ne pali svetlost koja će paralizovati um. Poteku i suze, ali one nisu iz srca već ko zna odakle, kao kada ljuštimo crni luk. A na svojim greškama valja se isplakati, makar i pomoću luka.

Metafora luka koji podstiče katarzu i iskupljenje posle greha pojavljuje se u priči kojom manipulatorka Grušenjka zavodi smernog Aljošu u Braći Karamazovima.

Umre jedna zla žena, kaže priča, i bi bačena u pakleni kotao da se krčka sa ostalim grešnicima, a njen anđeo stoji na obali i plače, pokušava da se seti bar nečeg dobrog u njenom životu čime bi je preporučio Bogu. Ničeg nema, samo zlo i pakost. Odjednom se anđeo seti da je žena nekom gladnom siromahu udelila glavicu luka pa to radosno saopšti Bogu. A ti joj onda baci tu glavicu, neka se za nju uhvati, pa ako uspeš da je izvučeš, spasena je, reče Bog. Kad su ostali grešnici videli kako se žena drži za luk, počeše da vape oko nje: Pomozi i meni, pusti da se i ja uhvatim. Zla žena krene da se rita i da ih udara, luk se otkine, a ona ostade da se krčka u paklu. Takva sam ti i ja, moj Aljoša, poentira Grušenjka u duši i sama karamazovka, koja dobro zna da će vrlinu zagolicati i možda pridobiti priznanjem greha.

U autobiografskoj knjizi Ljušteći luk nemački pisac Ginter Gras opovrgava važeću verziju svoje mladosti, po kojoj je, kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha mobilisan za protivvazdušnu odbranu rodnog Danciga (Gdanjska) i otkriva do tad čuvanu tajnu da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zloglasne 10. SS-pancir divizije „ Frundsberg“. Prihvatajući se skidanja pokožica prošlosti za strašnu ljuto-krvavu čorbu istorije u kojoj je njegovo mlado šesnaestogodišnje Ja bilo tek prazna posuda, sigurno željna čorbe od vazduha, knedli od oblaka i kokoške od vetra, on se unapred pravda da je pogled, zbog vlažnih očiju, zamućen i da se mnoge stvari ne vide jasno.

Pisac ne štedi ni sebe ni čitaoca.U toj čorbi, ukuvanoj i smolastoj, stvrdnutoj u ćilibar otet iz pakla, vidi se ono zaboravljeno, u prvi mah komarac ili majušni pauk, ali i geler u ramenu, koji se tu učaurio kao suvenir. Po Grušenjkinom receptu, nimalo bolećiv prema sebi, nimalo patetičan, jer bi to knjigu odvelo u propast, čak preterano surov u samospoznaji tih mladićkih dana ispunjenih svim drugim samo ne stidom koji uvek dolazi posle i kasno, Gras kroz pisanje ove knjige vidi sebe kako nastaje. I nije to baš neki mladić Gras, večito gladan devojaka i slave, postiđen skromnim malograđanskim životom svojih roditelja i zajedničkim veceom na spratu, zbog čega ne poziva u goste drugove, mladić na pozornici svetske drame kao da je došao na obližnju streljanu vašarišta, onaj koji zavidi ispeglanim košuljama, divi se uniformama i sličicama italijanske renesanse sakupljenim iz majčinih kutija sa cigaretama. Ali kako je vreme prolazilo, morao je sebi da prizna da je, iako nije želeo da zna, imao udela u zločinu koji s godinama nije postajao manji, koji neće zastariti, zbog koga još uvek poboleva. Poput nikad zaboravljene ratne gladi, tu su krivica i stid koji sledi i nikad ne prestaje. Glad može da se utoli, ali stid...

Iako joj pripisuju marketinška svojstva nobelovca, bivše „dežurne savesti“ i „morale institucije“,koji je opet u žiži interesovanja puneći kasu za svoje unuke, duboko verujem da je ova knjiga pismo čoveka istorije, ne toliko za javnost i čitaoca – stavljenog u poziciju anđela koji zloj ženi pruža glavicu luka, čitaoca često licemernog i spremnog na lažno litanije, žalbe, proteste – već pismo upućeno Bogu da nam pokaže naše pravo lice.

Uopšte nije lako videti sopstveno lice jer je ono uvek obeleženo namerom prema drugima. Drugi mom licu daju svojstvo, preko drugih vidim da li sam dobar ili zao. Nemoguće ga je videti u ogledalu jer sebi nemam šta da poručim. Taj susret s drugima bez kojih čovek ne može odigrava se sve manje u intimi kamernog susreta, a sve više i skoro jedino u istoriji. Njoj sve dugujemo i njome sve objašnjavamo. Za nju smo bespovratno vezani, iako naši životi traže drugačija pokrića od onih koja nam nudi istorija. U njoj smo izgubili dostojanstvo bića koja u suštini žive neistorijski i večno.

Nekada davno bili smo putnici koji slučajno nalete na prizore nasilja i okršaja. Neko psuje, neko zatvara oči i gnuša se, neko smišlja kako da se izvuče.

Istorija nam sve češće priprema glavne uloge koje moramo odigrati otvorenih očiju. Čak i kad idemo na spavanje, u gornji džep pidžame ona nam zašiva parče Hitlerove, Staljinove, Titove uniforme. Bdi kao suđaja nad kolevkom kad nam se rodi dete. Pozvani smo da vazda nekog spasavamo ili osvećujemo, da počinjemo iz početka golom rukom rasterujući dim posle bitaka.

Luk ljušte i veliki i mali narodi. Kroz suze gledamo šta se da videti. Prizori su, kao u ovoj Grasovoj knjizi, negde kaligrafski doterani, negde nečitki do bunila, negde su poruke izgrebane na dasci barake, negde su tiho prošaputana molitva njegovog druga a budućeg pape Racingera, po nekim delovima je dunuo vetar i razvejao je stranice. Rečenice se sudbinski, i kod malih i kod velikih, ponavljaju. I to treba da su uradili naši? Naši to nikad ne bi učinili. Tako nešto naši ne rade, to je samo propaganda.

Suze pokajanja dolaze kasnije, kad svane i kad se ludilo pijanstva pretvara u težak mamurluk, koji se leči kiselom čorbom, prekiselom, uz malu pomoć crnog luka.