Život na selu uz likove iz romana

Banjaluka – U Sarajevu su na početku Drugog svetskog rata Nemci zarobili vojnu jedinicu kraljeve vojske Jugoslavije u kojoj je bio i Mirko Stanarević, tada dvadesetogodišnjak, danas krepki devedesetogodišnjak. Nekako pred vojsku završio je poljoprivrednu školu i uspeo da se oženi. Njegov otac Petar se tri puta ženio, pa je Mirko imao brata i još desetoro polubraće i sestara.Brat završio u četnicima, što će Mirku,nakon povratka iz zarobljeništva, 22. juna 1945. godine u rodne Jagare iznad Banjaluke, „ubiti” svaku pomisao da dođe do bilo kakvog državnog posla.

– U školu sam pošao 1929. godine, a oženio se 1939. U međuvremenu završio sam i nižu poljoprivrednu školu, pa u to vreme bio među pismenijim ljudima. Novine sam čitao odmalena. Sve to mi je mnogo pomoglo u zarobljeništvu, konkretnije u Bernu, gde je bio logor.Zarobljenika od svuda, a najviše Poljaka,Rusa, Ukrajinaca. Radio sam na imanju Ide Korfirer, čestite žene, koja je imala veliku kućnu biblioteku, pomagala mi da savladam nemački jezik, a poljski i ruski sam učio od logoraša. Ništa od svega toga nisam zaboravio – kaže Mirko.

On danas sa svoja tri sina, šestoro unučadi i četvoro praunučića, živi u Karanovcima, na obali Vrbasa, petnaestak kilometara od Banjaluke. Niko se od njegove porodice ne bavi poljoprivredom.

– Na ličnom primeru sam dokazao da se od poljoprivrede može dobro živeti i deca izvesti na put. Svi su oni obrazovani, postali su biznismeni, a ja ostao bez penzije, jer je takva sudbina seljaka – konstatuje Mirko.

Kad god je bio u prilici, kupovao je knjige. Pamti sve likove iz svih romana Dostojevskog i Tolstoja ali i Meše Selimovića,Ćopića,Ćosića...Zamera mladima što malo čitaju, a i kad čitaju, rade to kampanjski, bez razmišljanja, izvlačenja pouka iz štiva.Kaže da se mnogo puta u to uverio kod svojih unuka i praunuka, ali i komšijske dece. Mladi se dive dedaMirku i pričaju po selu kako je on pametan čovek, a seljak.