Pastir srpskog naroda

Svaki pokušaj da se s vremenske distance od bezmalo osam vekova, u odnosu na vreme kada je Sveti hodio zemljom, iznova progovori o Savi, sa sobom nosi i veliki rizik od ponavljanja onog već odavno napisanog ili izrečenog o ličnosti koju s pravom nazivamo istinskim ocem nacije, utemeljivačem nacionalne crkve, duhovnosti, kulture, umetnosti, arhitekture...

I kada nakon nepunih osamsto godina od dana njegovog časnog upokojenja izgovorimo reč ,,Sava” – mislimo isključivo na njega.

U ovozemaljskom obličju rođen pod imenom Rastko, a u onom duhovnom, sudbinskom i večnom nazvan Savom, po uzoru na Svetog Savu Osvećenog, Anin i Nemanjin najmlađi sin, od Gospoda izmoljen roditeljskom ljubavlju i usrdnom molitvom, koračao je kroz život bez puta, a put se njegovim stopama stvarao.

Sveti Sava Prvi Srpski, utemeljivač naše crkve, a tako ga treba nazivati kako bismo ga razlikovali od njegovih časnih i dostojnih naslednika na duhovnom prestolu Srbije koji su, sledeći njegovim stopama, poneli to divno ime Sava, čitavim svojim bićem utkao je sebe u mnogovekovno bitisanje svog naroda, u svaku poru srpskog identiteta svojim delima stvarajući večni putokaz ka onom neprolaznom i apsolutnom u dobroti, plemenitosti i ljubavi.

Neka nam na ovom mestu, makar i nakratko, bude dozvoljeno da podsetimo i na četvoricu njegovih naslednika na duhovnom tronu Srbije koji su nosili njegovo ime. Bili su to arhiepiskopi srpski Sveti Sava Drugi (1263–1271), Sveti Sava Treći (1309–1316), kao i patrijarsi Sava Četvrti (1354–1375) i Sava Peti (1396–1406/7).

No, iznova se vrativši toj jedinstvenoj, ljudskim umom nesavladivoj ličnosti Svetog Save Prvog Srpskog, čini nam se da se vredi osvrnuti i na odjeke tog uistinu bogolikog bića koje je u vekovima koji su sledili njegovoj časnoj i tihoj zemaljskoj končini, do koje je došlo baš na ovaj dan davne 1236. godine, predstavljalo podstrek i inspiraciju mnogim njegovim velikim saplemenicima.

Usnuvši u Gospodu pre nepunih osam stotina godina Sveti Sava Prvi Srpski projavio se u mnogovekovnom sećanju svojih duhovnih potomaka i otelotvorio u prebogatoj narodnoj tradiciji, mitologiji, bajkama, legendama, basnama i poukama.

Ostavivši nam svoj divni ovozemaljski lik u jedinstvenom Svetiteljevom fresko-portretu koji i danas krasi unutrašnjost Doma Spasovog u Mileševi, Sava Prvi je, smrtnim časom stupivši u večnost, sebe utkao i u reči izatkane u stihove, rime, ali i u note, glasove, boju, drvo i kamen...

U stolećima koji su sledili tom istorijskom 27. januaru 1236. godine ličnost Svetog Save Prvog Srpskog postala je nepresušna inspiracija književnicima, pesnicima, kompozitorima, slikarima, vajarima...

I svakom rečju, glasom, i notom, obličjem njemu posvećenom ili njime nadahnutom mi iznova pred sobom vidimo Svetog koji nas svojim blagim pogledom svojih nebo-plavih očiju posmatra sa zida mileševskog hrama u kome će njegove mošti ubrzo po smrti biti i pohranjene.

Taj blagi, tihi, ohrabrujući, ali i opominjući pogled Svetog pronalazimo u delima brojnih, i to ne samo srpskih, stvaralaca koji su u prethodnim vekovima inspiraciju za ono što je večno, neprolazno i bezvremeno pronalazili u delima Svetog.

Čitavim svojim bogoslovskim delom Sveti Sava Prvi Srpski je međ svoje savremenike i duhovna čeda, koja će tek slediti njegovim stopama, sadio seme plemenitosti, čovekoljublja, hristolikosti, kao i slobode, rodoljublja, nepokora i otpora svakom obliku nepravde...

Njegove reči, zapisane u poveljama, tipicima, Zakonopravilu, brojnim bogonadahnutim poukama, u natpisima na koje nailazimo na hramovnim zidovima, na najlepši mogući način pretočene su u brojna umetnička i naučna dela koja su nadahnjivala i koja sada kuraže nas, njegove duhovne potomke.

Mudro, sa smirenjem dostojnim svetitelja kakav je sam bio i u večnosti ostao, Sava Prvi Srpski je u Perivoju Presvete Bogorodice na Svetoj Gori Atonskoj u zemlju položio časno seme neprekinute molitve, telo svoga svetog roditelja i vladara odakle je ono u potonjim vekovima prenošeno beskrajnim prostranstvima kojima su hodili njegovi duhovni potomci i saplemenici.

To majušno, ali zato netruležno seme i danas donosi plodove u svemu onom časnom, plemenitom i bogonadahnutom. Iz njega je tokom prohujalih stoleća izniklo sve ono što nas istinski čini Srbima, dostojnim naslednicima Svetog.

Iznova uznoseći svoje molitve Svetom, na dan njegovog časnog usnuća u Gospodu, uskliknimo s ljubavlju, poštovanjem i zahvalnošću Savi Prvom, svetom i velikom pastiru svoga naroda, ali i svih onih koji su spremni da hode stazom u večnost koju nam je on svojim stopama i delima stvorio.

Istoričar