Kum iz Rambujea

Kada počinju pregovori? Onda kada prestane tuča – bez saglasnosti onih koji su se do malopre tukli; onih koji i dalje ne mogu očima da se gledaju, a kamoli da razgovaraju, čak ni u kafanskom ambijentu. U prevodu na srpski: pregovori počinju kada se hronično pospani Voja prozeva u isto vreme kada i vazda budni Boris.
Eto zašto, odavde gledano, diplomatske recitacije o Kosovu liče na retoričko nadgornjavanje između Voje i Borisa.

Trećeg tu nema, niti iko hoće da se meša u njihovu dvojnu intimu. I zašto se čuditi što svi govore o Kosovu kao o političkom ćorsokaku? Nisam primetio da Voja ume da igra šotu (čak ni u Cecinoj neposrednoj blizini), kao što ni Boris ne zna kako da stavi keče kada ulazi u bazen za meditaciju – a da mu ne spadne s glave pri prvom zaveslaju.

Da stvar bude još dramatičnija, uprkos veoma ozbiljnoj nacionalnoj dijagnozi, SRS nikako da se podeli na vojno i političko krilo, dok DSS ne pokazuje nameru da ujedini svoju pravoslavnu frakciju sa svojom sovjetskom frakcijom...

I šta preostaje filmski raspoloženom Magičnom nego da podseti ovdašnju "elitu" da svi veliki mafijaški epovi i gangsterske sage govore o veštini pregovaranja. Upravo tako. I Kopola, i Leone, i De Palma – kao autori najboljih filmova o usponu i padu vođa "organizovanog kriminala" – igrali su na istu kartu: suština drame o podzemlju jeste da neko od zainteresovanih strana, u ključnom trenutku, iznese ponudu koja se ne može odbiti

E, sad, kod nas, i pored zavidnog mafijaškog legalizma – oličenog u postojanju onolikih esnafskih mafija (stečajna, drumska, univerzitetska, građevinska, medicinska, sportska...) – nema dovoljno potencijala za formiranje pregovaračke mafije. Svako komentarisanje "sposobnosti" savetnika premijera i predsednika zaista je suvišno i samo nas odvlači od suštine.

A suština je da su pregovori o Kosovu vrlo nalik ruskom ruletu, teksaskom pokeru ili ciganskom barbutu. Otuda i priča o "najskupljoj srpskoj reči" – u prevodu na pregovarački jezik "Kosovo" znači "plaćam i dižem za toliko". E, za takvu igru trebaju nam specifični igrači; likovi koje krasi ledeni pogled, smrtonosna pribranost duha, metalni ton u govoru...

Avaj, većina srpskih pregovarača tog kalibra je ili ispod zemlje ili na parčetu zemlje zvanom Hag, Zabela... i ostalim marsovskim hotelima zatvorenog tipa.

Ali, show must go on! Vratimo se situaciji na terenu. Amerikanci ne pregovaraju. Sa nama. Niti pregovaraju o Kosovu. Oni pregovaraju isključivo sami sa sobom; dok sa Rusima čavrljaju o Iranu, sa Kinezima o Japanu, a sa EU o Englezima. Što će reći, hteli ne hteli, mi smo osuđeni da pregovaramo sa kosovskim Albancima i moramo im dati ponudu koju neće moći da odbiju. Ni oni, ni njihovi mentori.

Naravno da će vam Magični otkriti kako ta ponuda glasi: Srbija će Kosovu dati isti stepen nezavisnosti i međunarodni status kakav poseduje Beograd u odnosu na ostatak Srbije. Takvim potezom momentalno padaju u vodu sve priče o našoj ksenofobiji, nacionalizmu i nepoštovanju političke korektnosti. Jer, Beograd je svet, zar ne?

I eto poentiranja koje će dovesti do srpsko-albanskog zagrljaja – sa ukrštenim srednjakom i kažiprstom iza leđa druge strane. Bolje i to nego da se žvalavimo u usta. I bez toga će pederski lobi imati poslednju reč. Mnogo skuplju od drevne autonomne reči "Kosovo".