Кум из Рамбујеа

Када почињу преговори? Онда када престане туча – без сагласности оних који су се до малопре тукли; оних који и даље не могу очима да се гледају, а камоли да разговарају, чак ни у кафанском амбијенту. У преводу на српски: преговори почињу када се хронично поспани Воја прозева у исто време када и вазда будни Борис.
Ето зашто, одавде гледано, дипломатске рецитације о Косову личе на реторичко надгорњавање између Воје и Бориса.

Трећег ту нема, нити ико хоће да се меша у њихову двојну интиму. И зашто се чудити што сви говоре о Косову као о политичком ћорсокаку? Нисам приметио да Воја уме да игра шоту (чак ни у Цециној непосредној близини), као што ни Борис не зна како да стави кече када улази у базен за медитацију – а да му не спадне с главе при првом завеслају.

Да ствар буде још драматичнија, упркос веома озбиљној националној дијагнози, СРС никако да се подели на војно и политичко крило, док ДСС не показује намеру да уједини своју православну фракцију са својом совјетском фракцијом...

И шта преостаје филмски расположеном Магичном него да подсети овдашњу "елиту" да сви велики мафијашки епови и гангстерске саге говоре о вештини преговарања. Управо тако. И Копола, и Леоне, и Де Палма – као аутори најбољих филмова о успону и паду вођа "организованог криминала" – играли су на исту карту: суштина драме о подземљу јесте да неко од заинтересованих страна, у кључном тренутку, изнесе понуду која се не може одбити

Е, сад, код нас, и поред завидног мафијашког легализма – оличеног у постојању оноликих еснафских мафија (стечајна, друмска, универзитетска, грађевинска, медицинска, спортска...) – нема довољно потенцијала за формирање преговарачке мафије. Свако коментарисање "способности" саветника премијера и председника заиста је сувишно и само нас одвлачи од суштине.

А суштина је да су преговори о Косову врло налик руском рулету, тексаском покеру или циганском барбуту. Отуда и прича о "најскупљој српској речи" – у преводу на преговарачки језик "Косово" значи "плаћам и дижем за толико". Е, за такву игру требају нам специфични играчи; ликови које краси ледени поглед, смртоносна прибраност духа, метални тон у говору...

Авај, већина српских преговарача тог калибра је или испод земље или на парчету земље званом Хаг, Забела... и осталим марсовским хотелима затвореног типа.

Али, show must go on! Вратимо се ситуацији на терену. Американци не преговарају. Са нама. Нити преговарају о Косову. Они преговарају искључиво сами са собом; док са Русима чаврљају о Ирану, са Кинезима о Јапану, а са ЕУ о Енглезима. Што ће рећи, хтели не хтели, ми смо осуђени да преговарамо са косовским Албанцима и морамо им дати понуду коју неће моћи да одбију. Ни они, ни њихови ментори.

Наравно да ће вам Магични открити како та понуда гласи: Србија ће Косову дати исти степен независности и међународни статус какав поседује Београд у односу на остатак Србије. Таквим потезом моментално падају у воду све приче о нашој ксенофобији, национализму и непоштовању политичке коректности. Јер, Београд је свет, зар не?

И ето поентирања које ће довести до српско-албанског загрљаја – са укрштеним средњаком и кажипрстом иза леђа друге стране. Боље и то него да се жвалавимо у уста. И без тога ће педерски лоби имати последњу реч. Много скупљу од древне аутономне речи "Косово".