Rođendan u vili

Između dva solitera u našoj ulici sakrila se  mala, prizemna kuća. Svašta je zapamtila i  preživela: ratove, revolucije, bombardovanja. Stanari se menjaju a ona traje. Lepa, barokna fasada. U kući stanuje mlađi čovek sa ženom i dvoje dece. Kuću je nasledio od svoga oca, ovaj od svoga oca i tako unazad stotinak godina... Kuća je sve preživela ali joj se nažalost nazire kraj. Sa svih strana okružile su je velike sive, betonske zgrade. U našem siromašnom  kraju grade se stanovi za bogate... Moj komšija Sale  živi već godinama u strahu da će mu srušiti porodičnu kuću. Sa komšijom  iz male kuće se srećem u parku koji takođe živi svoje poslednje dane. Šetamo zajedno kučiće. On svoje, ja ćerkino. To je ono kuče zvano Zinga o kome sam već pisao. Zinga je kuče koje su moja ćerka i njen momak Amerikanac doneli iz Amerike. Kuče ne zna srpski jer moja ćerka i njen momak Amerikanac izdaju kučetu naredbe na engleskom. To meni stvara određene poteškoće kada čuvam ćerkino kuče, jer Zinga ništa ne razume šta joj govorim. Ne razume ni moj srpski ni moj engleski. Ja  kažem „dođi” ona otrči do vrata. Bacim lopticu i kažem donesi, a pas mi skoči u krilo i liže me po obrazu…Ali, ovo nije priča o Zingi nego o mom komšiji Saletu i jednom rođendanu!

Neki dan smo sedeli u parku dok su se kučići igrali ispred nas. Iznenada komšija mi je rekao:  „Znate šta me je juče pitao moj sin koji ima pet  godina: tata, zašto smo mi siromašni...? Nisam znao šta da mu odgovorim. Pokušao sam da objasnim: neokapitalizam, radnička prava, eksploatacija radničke klase... itd. Sin me je mirno slušao a onda rekao: „Nisam te to pitao... pitao sam: zašto smo mi siromašni....?”

Moja ćerka Milica  ide u osmi razred. I njena najbolja drugarica je Iva. Na kraju školske godine Iva je proslavljala rođendan. Ivin  otac je moj dugogodišnji ne mogu reći prijatelj, poznanik… zajedno smo došli devedesetih godina u Beograd iz malog mesta koje se zove Stepojevac. Išli smo zajedno u Srednju ekonomsku školu. Ja sam nastavio da studiram Ekonomski fakultet a on je krenuo u biznis. Znaš kakav je bio biznis devedesetih: šverc deviza, cigareta, benzina. Kako se menjala vlast tako je i on menjao političke stranke i uvek je bio uz vlast. Ja  sam bio daleko iznad njega po znanju i obrazovanju ali on se obogatio a ja sam ostao siromašni mali službenik, ekonomista u Pošti. Sa bogatstvom rastao je i politički ugled. On je  jedan od najvećih donatora vladajuće stranke. Više niko nije pitao za znanje i obrazovanje kada si imao novac. Često me je zvao da mu se pridružim u biznisu. Ja sam uvek odbijao. Zašto? Zato što sam budala. Šta imam od toga što celog života živim i radim  pošteno. Ne znam da odgovorim na dečje pitanje: Zašto smo siromašni…?

Ivina  majka  je ponudila mojoj ženi  dvesta evra da bude konobarica na proslavi rođendana njene ćerke. Poznaje svu decu, a  i dobra je prilika da nešto zaradi. Moja žena je inače nezaposlena...

Rođendan je održan u njihovoj vili na Dedinju. Svi smo bili pozvani. Raskošna vila sa bazenom i teniskim igralištem. Goste su zabavljali popularni estradni pevači, a decu klovnovi i mađioničari. Viski i šampanjac je tekao potocima. Video sam neku tugu u očima moje ćerke kojoj je očigledno bilo neprijatno što njena majka služi goste, posebno kada su se pojedini gosti napili i počeli da dobacuju neugodne dosetke njenoj majci. Ali šta je tu je… Tih dvesta evra nam je bilo zaista potrebno. Rođendanski pokloni su bili luksuzni: zlatni nakit, umetničke slike, firmirani parfemi… Moja ćerka je slavljenici poklonila monografiju o glumcu  Draganu Nikoliću što se slavljenici veoma dopalo.

Kada smo se vratili kući, ćerka me je upitala: „Tata, ti znaš da je meni sledećeg meseca rođendan… kako i gde ćemo ga proslaviti?”

Od našeg razgovora u parku prošlo je nešto manje od mesec dana, kada mi je stigla pozivnica za proslavu rođendana  ćerke moga komšije. Proslava je održana u luksuznom hotelu, svirao je popularni orkestar, sve je bilo na najvišem nivou. Moj komšija je blistao od sreće jer je video da je ćerka veoma zadovoljna proslavom.

Pre nekoliko dana pročitao sam u novinama da je moj komšija  uhapšen pod optužbom da je otvarao pisma u Pošti  i uzimao novac koji bi našao u njima.

Posetio sam komšiju u Centralnom  zatvoru.  Bio je miran i nekako ravnodušan. „Ne mogu da verujem da si to uradio”...

„Ni ja... ali uradio sam. To je bio jedan od najlepših rođendana moje ćerke. Nikada to neće zaboraviti,  ni ona,  a ni ja. Taj  dan  pamtiću za ceo život. Na ovom svetu sve moraš platiti ovako ili onako. Za mene jedan dan sreće vredi više od sto dana nesreće…” Nisam znao šta da odgovorim. Suza u mom oku je sve rekla.

Došli su novogodišnji praznici. Otputovao sam desetak dana van grada. Kada sam se vratio nije više bilo ni male kuće, ni parka. Tamo je stajala ogromna metalna dizalica, kao neka praistorijska životinja koja sve proždire i uništava.

Kuda je otišao moj komšija sa svojom porodicom nikada nisam saznao. Nadam se na neko bolje mesto...

Profesor FDU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista