Čije su bogomolje

Savremene evropske države su laičke ili svetovne. U njihovim ustavima piše da su verske zajednice odvojene od države. Država, nezavisno od vere, propisuje svoju organizaciju, a vera, nezavisno od države, svoju. Danas je jedina teokratska država u Evropi Vatikan, a ne postoji država koja bi zabranjivala postojanje verskih zajednica. U savremenim evropskim državama se jemči verska sloboda – građani imaju pravo da ispovedaju veru koju slobodno odaberu ili da je uopšte ne ispovedaju. Sve je to suština svetovnog karaktera državne vlasti.

Sloboda veroispovesti je jedno od prirodnih ljudskih prava. Sastoji se od dva elementa. Jedan je unutrašnji, duhovni, drugi je spoljni, realni. Duhovni elemenat obuhvata autonomiju svog verskog uverenja, pravo njegove voljne promene i pravo građanina da nema versko uverenje. On podrazumeva i zabranu državi da traži od građana da se izjasne o svom verskom uverenju. Pre dvesta trideset godina je na klasičan način izražen u Ustavu SAD: „Kongres ne može doneti nikakav zakon o ustanovljavanju nekakve vere ili zakon kojim bi se zabranjivalo slobodno ispovedanje vere”. Za državu su sve vere ravnopravne i zato država ne sme praviti nikakvu stvarnu ili pravnu razliku između njih.

Realni elemenat obuhvata autonomiju bogomolja, hramova i prostorija u kojima se iskazuje versko uverenje i obavljaju verski obredi (molitve, propovedi i sl.). Oni su sveta mesta kojima kao svojim posedom upravljaju verske zajednice. Realni elemenat izražen je i u stilu građenja bogomolja i hramova. Tako pravoslavlje ima crkvu, katoličanstvo katedralu, a muhamedanstvvo džamiju, kao što se različitim imenima zovu bogosluženja u njima. Bez realnog, ne može se ostvarivati duhovni elemenat veroispovesti. Oba elementa čine njen identitet.

U svetovnoj državi povrede bilo kojeg od dva činioca slobode veroispovesti su, formalno gledano, povrede ustava. Stvarno, to su povrede duhovnog života čoveka, njegove intime, ljudske duše. Zbog povećane osetljivosti građana na njih, država s posebnom obazrivošću mora pristupiti njihovom pravnom regulisanju. Jednom počinjene, one, i kada se pravno uklone, ostavljaju duboke i trajne ožiljke.

Država, ipak, u vreme krupnih društvenih promena, često dolazi u iskušenje da posegne za imovinom verskih zajednica što može ići do njihovog izvlašćivanja. To obrazlaže korenitom promenom odnosa u društvu ili pukom, ničim dokazanom tvrdnjom, da je ona gradila verske objekte svojim sredstvima pa da su oni zato njena, državna svojina. Kada, normalizacijom društvenih odnosa, prestane da postoji prvi razlog država, po pravilu, vraća oduzetu imovinu verskim zajednicama ili na to biva primorana putem suda. U drugom slučaju država snagom svog imperijuma proglašava sebe vlasnikom imovine verskih zajednica.

Čak i kada je svojim sredstvima učestvovala u građenju bogomolja, država to nije činila s namerom da postane njihov vlasnik koji bi ih, kao rentijer, izdavao verskim zajednicama u zakup, nego s namerom da bude ktitor, darodavac verskoj zajednici. Jer, namena bogomolje može biti samo bogosluženje. Bogomolje nisu pogodne za rentijerstvo. Povod da ih država oduzima od verske zajednice i dodeljuje sebi u vlasništvo može biti samo s one strane razuma – inat, prkos, iskorenjavanje određene veroispovesti, sve suprotno ustavom propisanom odnosu između države i vere.

Kada je država vlasnik bogomolje, verska zajednica može u njoj vršiti verske obrede samo kao podstanar, na osnovu ugovora o zakupu s državom. U istoriji su najveći ktitori bogomolja bile krunisane glave i viđeni plemići. Kako država ono što je bilo dato drugome može proglasiti za svoje, pogotovo kad u vreme podizanja tih bogomolja i nije postojala u sadašnjem obliku?

U bogomoljama se ne obavljaju samo verski obredi. One su i mesta u kojima su pohranjene verske relikvije, ćivoti i mošti svetaca i druge verske stvari. Njihova unutrašnjost je oslikana prizorima veroispovesti čija je bogomolja. Verski obredi su mogući ako čitav ambijent u kojem se obavljaju pripada veri. Sloboda veroispovesti upravo je sloboda od svakog uplitanja države u ino što se odnosi na ispovedanja vere, shvaćene u duhovnom i realnom smislu. Ako država to ipak čini, vera to smatra bogohuljenjem, a pravo neustavnošću. Država tada povređuje najviše versko i pravno biće.

Profesor Pravnog fakulteta UB u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista