Sloba može ono što Voja ne može

„SPS nije partija malog i niskog cilja. Hoćemo da budemo presudan i dominantan faktor na političkoj mapi Srbije”, poručili su socijalisti na svom poslednjem Kongresu održanom u decembru 2006. godine. Verovatno ni sami nisu verovali da će ono što su tada zapisali u Programskoj deklaraciji biti uskoro pretočeno u realnost. Samo godinu i po dana kasnije našli su se u poziciji da bez njih ne može da bude formirana Vlada Srbije. Štaviše, SPS-ovci su poželjni partneri i „proevropskog“ i „nacionalnog“ bloka.

Iako su socijalisti, kao stranka koja je Srbijom neprikosnoveno vladala u poslednjoj deceniji 20. veka, bili osovina takozvanog starog režima, njihove saveznike iz tog perioda, radikale, danas prati duži i deblji „rep”. Podsetimo, tadašnja opozicijaje obe stranke nazivala ratnohuškačkim i optuživala ih za sve nevolje koje su snašle Srbiju: nemaštinu, ratove, bombardovanje.

Uprkos tome što je već nekoliko godina pojedinačno stranka sa najvećom podrškom birača, partija Vojislava Šešelja posle majskih izbora u vladu jedino može sa narodnjacima. I da, pri tome, ne da premijera. Ili da ostane u opoziciji.

Šansa je primamljivija, samim tim što bi, bez obzira na to koja vlada bude formirana, i radikalima i socijalistima ovo bio prvi put da budu deo vladajuće garniture nakon 2000. godine.

Za razliku od SRS-a, socijalisti s demokratskom vlašću već imaju iskustva. Još za vreme vlade prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića (2001. i 2002. godine), Socijalistička narodna stranka Baneta Ivkovića, nekadašnjeg istaknutog funkcionera SPS-a i simbola gušenja opozicionog delovanja tokom 90-ih godina, faktički je pružala podršku vladinim predlozima. Bili su to prvi znaci da nova demokratska vlast, ukoliko je to bilo u interesu njenog očuvanja, nije gadljiva ni na kadrove starog režima.

(/slika2)Ova teza dobila je potpunu potvrdu 2004. godine, kada je SPS na čijem čelu je još bio, sada pokojni Slobodan Milošević, pristala na poziciju spoljne podrške manjinskoj vladi Vojislava Koštunice. U izjavi za „Politiku”, krajem te godine, Ivica Dačić koji je obavljao funkciju predsednika Glavnog odbora SPS-a, rekao je da je to bio „odličan potez, posle kojeg je SPS postao jedan od najznačajnijih političkih činilaca u Srbiji”.

Za razliku od SPS, koji je polako postajao prihvatljiv delu petooktobarske vlasti sa Koštunicom na čelu, sa radikalima se niko nije usuđivao da sklapa savez. Sve to vreme Šešeljeva partija je bila među najaktivnijim u parlamentu, a govornicu su, pored oštre kritike vlasti, obilato koristili za promociju svoje stranke.

Imajući u vidu odnos ove dve stranke prema najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima, od Kosova i Metohije, saradnje sa Haškim tribunalom, preko zalaganja za socijalnu pravdu i kritike privatizacije, čini se nejasnim zašto su jedni prokaženi, a drugi poželjni za saradnju.

Na kosovskom pitanju SPS, SRS i DSS našli su se na istoj liniji u martu ove godine, kada su radikali predložili skupštinsku rezoluciju, kojom se utvrđuje da Srbija može da uđe u EU samo sa Kosovom u svom sastavu.

Demokrate su o tom predlogu, međutim, mislile drugačije, tvrdeći za skupštinskom govornicom da je formirana nova skupštinska većina.Predsednik DS Boris Tadić rekao je da ta rezolucija ne govori o očuvanju integriteta Srbije, već da ima za cilj da Srbija više ne pregovara o članstvu u EU.

Kad je reč o drugom bitnom državnom pitanju, saradnji sa EU, u aktuelnim pregovorima o formiranju vlade, kao jedna od tačaka u kojima su im socijalisti bliski demokrate navode i odnos SPS prema EU

Međutim, samo pre dva meseca, tačnije nakon što je potpredsednik vlade Božidar Đelić u Luksemburgu potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju radikali i socijalisti imali su manje-više bliske stavove. „Kada se još jednom potvrdi volja naroda i oformi nova vlada, ona će poništiti sve sporazume i razgovaraće sa EU, ali samo ravnopravno“, poručio je Dačić ocenivši taj sporazum kao partijski.

Dragan Todorović je zapretio da će novi parlament, ukoliko Boris Tadić potpiše taj dokument, pokrenuti postupak za njegovo razrešenje zbog kršenja Ustava i izdaje Srbije.

Socijalisti su, međutim, u međuvremenu ublažili oštricu povodom luksemburškog potpisa, a Dačić je pre dve nedelje bio jasan – SPS se protivi poništavanju SSP.

(/slika3)I u svom odnosu prema Haškom tribunalu, radikali i socijalisti, kao članovi stranakačiji su lideri završili u Tribunalu, bili su istomišljenici govoreći da je taj sud nelegalan. Iako su socijalisti govorili da će se istrajno boriti za njegovo ukidanje i zalagali se 2003. godine da ne treba isporučivati naše građane tom sudu, u vreme dok su podržavali prvu Koštuničinu vladu u Tribunal je izručen najveći broj haških optuženika, doduše, pod vidom dobrovoljnih predaja.

Istovremeno, radikalska retorika i stav prema ovom sudu nije se menjao od njegovog osnivanja, a odlaskom Šešelja u Tribunal 2003. godine njihovi stavovi su zaoštreni.

-----------------------------------------------------------

Slobe i ima i nema

Iako mnogi smatraju da je nakon Miloševićeve smrti počeo preobražaj ove partije, u SPS-u se nikada decidirano nisu odrekli svog bivšeg predsednika. Sam Dačić je, nakon izbora za predsednika stranke, decembra 2006. godine, rekao da će stranka naslediti sve ono što je bilo pozitivno iz vremena Miloševićeve politike, ali i da će SPSmorati da ima novu politiku. Stoga je deo javnosti bio nemalo iznenađen što je ovogodišnju predizbornu kampanju SPS počela snimkom čuvenog Miloševićevog obraćanja naciji od 3. oktobra 2000. godine, u kome je optužio Demokratsku opoziciju Srbije da zastupa interese vlada „koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju”. U tom govoru Milošević je, između ostalog, optužio Đinđića da je saradnik vojne alijanse koja je bombardovala Srbiju, a čiji je cilj rasparčavanje Jugoslavije, u čemu je prvi korak odvajanje Kosova.

S druge strane, mada su kampanju počeli podsećanjem na Miloševićeve reči, bivšeg lidera ove partije danas nema na zvaničnoj internet prezentaciji stranke, za razliku od SRS-a, na čijoj se naslovnoj strani sajta nalaze fotografije i tekstovi o Vojislavu Šešelju.

-----------------------------------------------------------

Kosovska kletva

Socijalisti i radikali bili su podjednako „tvrdi” po pitanju odbrane Kosova i Metohije. Na vanrednoj sednici Skupštine Srbije, posvećenoj pregovorima o južnoj srpskoj pokrajini, u septembru 2006. godine, šef poslaničkog kluba socijalista Ivica Dačić tražio je da Srbija prekine sve diplomatske odnose sa državama koje zagovaraju nezavisnost Kosova i zatražio da se Kosovo brani „svim mogućim sredstvima uključujući i oružje”. „Ako vi nekome kažete da se za nešto nećete boriti već da ćete se samo duriti jedno vreme, zašto neko ne bi doneo i nametnuto rešenje o nezavisnosti Kosova i Metohije”. Isti stav Dačić je i kasnije više puta ponavljao.

Istomišljenik je bio i Tomislav Nikolić. „Ako nemamo motiva, ako nemamo oružja, nemojte ni da nam govorite da je Kosovo i Metohija zauvek Srbija, i nemojte na mene da prebacujete priču o tome da želim rat, jer ja od vas čujem da je Kosovo i Metohija zauvek Srbija. Vi znate kakve to implikacije nosi”, rekao je Nikolić za skupštinskom govornicom.

Dačićevo istupanje demokrate su oštro kritikovale. Potpredsednik DS-a Dragan Šutanovac ocenio je Dačićevu poruku kao „još jedno pozivanje na povratak na staro sa idejom da tuđa deca ratuju”. Slično su stavove SPS-a tumačili i u DSS-u. Njihov portparol Andreja Mladenović objasnio je da DSS „odbacuje mogućnost novog ratnog sukoba kao odgovor na eventualno proglašenje nezavisnosti Kosova”.

Biljana Čpajak, Jelena Cerovina, Ankica Marinković

-----------------------------------------------------------

Tadić potvrdio, Živković negirao

Jesu li demokrate i socijalisti početkom devedesetih godina razgovarali o postizbornoj koaliciji?

Nedavno je Boris Tadić, predsednik Srbije i DS-a, izjavio da je u DS-u, koju je vodio Zoran Đinđić, 1993. godine postojala ideja o formiranju zajedničke vlade sa SPS-om. Konstatujući da se ta ideja izjalovila i da je Srbija, onda, mnogo lošije izgledala, Tadić je Fonetu rekao i da bi „možda bilo bolje da je tada napravljen jedan nacionalni i politički dogovor”.

Zoran Živković, nekadašnji premijer i jedan od najbližih Đinđićevih saradnika, negirao je da je ikada postojala„tako glupa ideja kao što je formiranje vlade sa SPS-om”.

Dalju zabunu unosi, međutim, vest, koju je u to vreme prenela agencija AIM, da je Slobodan Milošević, predsednik Srbije, nakon vanrednih parlamentarnih izbora 1993. godine, ponudio svim partijama da podrže vladu nacionalnog jedinstva, ne pominjući mandatara. Na razgovor, 21.januara 1994. godine, Milošević je primionosioca izbornih lista Demokratske stranke Zorana Đinđića, predsednika SPO Vuka Draškovića, zatim, predsednika DZVM-a Andraša Agoštona i generalnog sekretara SPS-a Milomira Minića.

Iako je Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, našao izgovor u „zauzetosti”, iste večeri je, kako je, potom, preneto, bilo jasno da je on taj improvizovani razgovor odbio. Tomislav Nikolić, vođa poslaničke grupe SRS-a, nije pristao da se sretne s predsednikom Miloševićem dok ne prestanu napadi na Srpsku radikalnu stranku na državnoj televiziji.

U predizbornoj kampanji te godine socijalisti su, naime, optuživali, radikale, između ostalog, za ratne zločine, što je SRS približilo ostaloj opoziciji, pa su u skupštinskom sazivu iz 1994. godine imali mnogo zajedničkih akcija sa DS-om i DSS-om. Oni su u to vreme zajedno napuštali Skupštinu, zbog glasanja duplim karticama, zbog krađe mandata, ukidanja TV prenosa, a socijalisti su, zahvaljujući, Novoj demokratiji, koja je u parlament ušla na listi SPO, uspeli da formiraju vladu.

Povodom činjenice da mnogi danas govore o tome kako su socijalisti i radikali „zajedno vladali devedesetih godina”, pa se stiče utisak kako je ta zajednička vlast bila dugogodišnja, treba podsetiti na to da su radikali u koalicionoj vladi sa SPS-om i JUL-om bili dve godine, ušavši u postizbornu koaliciju sa levim blokom marta 1998. godine.