Слоба може оно што Воја не може

„СПС није партија малог и ниског циља. Хоћемо да будемо пресудан и доминантан фактор на политичкој мапи Србије”, поручили су социјалисти на свом последњем Конгресу одржаном у децембру 2006. године. Вероватно ни сами нису веровали да ће оно што су тада записали у Програмској декларацији бити ускоро преточено у реалност. Само годину и по дана касније нашли су се у позицији да без њих не може да буде формирана Влада Србије. Штавише, СПС-овци су пожељни партнери и „проевропског“ и „националног“ блока.

Иако су социјалисти, као странка која је Србијом неприкосновено владала у последњој деценији 20. века, били осовина такозваног старог режима, њихове савезнике из тог периода, радикале, данас прати дужи и дебљи „реп”. Подсетимо, тадашња опозицијаје обе странке називала ратнохушкачким и оптуживала их за све невоље које су снашле Србију: немаштину, ратове, бомбардовање.

Упркос томе што је већ неколико година појединачно странка са највећом подршком бирача, партија Војислава Шешеља после мајских избора у владу једино може са народњацима. И да, при томе, не да премијера. Или да остане у опозицији.

Шанса је примамљивија, самим тим што би, без обзира на то која влада буде формирана, и радикалима и социјалистима ово био први пут да буду део владајуће гарнитуре након 2000. године.

За разлику од СРС-а, социјалисти с демократском влашћу већ имају искуства. Још за време владе првог демократског премијера Зорана Ђинђића (2001. и 2002. године), Социјалистичка народна странка Банета Ивковића, некадашњег истакнутог функционера СПС-а и симбола гушења опозиционог деловања током 90-их година, фактички је пружала подршку владиним предлозима. Били су то први знаци да нова демократска власт, уколико је то било у интересу њеног очувања, није гадљива ни на кадрове старог режима.

(/slika2)Ова теза добила је потпуну потврду 2004. године, када је СПС на чијем челу је још био, сада покојни Слободан Милошевић, пристала на позицију спољне подршке мањинској влади Војислава Коштунице. У изјави за „Политику”, крајем те године, Ивица Дачић који је обављао функцију председника Главног одбора СПС-а, рекао је да је то био „одличан потез, после којег је СПС постао један од најзначајнијих политичких чинилаца у Србији”.

За разлику од СПС, који је полако постајао прихватљив делу петооктобарске власти са Коштуницом на челу, са радикалима се нико није усуђивао да склапа савез. Све то време Шешељева партија је била међу најактивнијим у парламенту, а говорницу су, поред оштре критике власти, обилато користили за промоцију своје странке.

Имајући у виду однос ове две странке према најважнијим државним и националним питањима, од Косова и Метохије, сарадње са Хашким трибуналом, преко залагања за социјалну правду и критике приватизације, чини се нејасним зашто су једни прокажени, а други пожељни за сарадњу.

На косовском питању СПС, СРС и ДСС нашли су се на истој линији у марту ове године, када су радикали предложили скупштинску резолуцију, којом се утврђује да Србија може да уђе у ЕУ само са Косовом у свом саставу.

Демократе су о том предлогу, међутим, мислиле другачије, тврдећи за скупштинском говорницом да је формирана нова скупштинска већина.Председник ДС Борис Тадић рекао је да та резолуција не говори о очувању интегритета Србије, већ да има за циљ да Србија више не преговара о чланству у ЕУ.

Кад је реч о другом битном државном питању, сарадњи са ЕУ, у актуелним преговорима о формирању владе, као једна од тачака у којима су им социјалисти блиски демократе наводе и однос СПС према ЕУ

Међутим, само пре два месеца, тачније након што је потпредседник владе Божидар Ђелић у Луксембургу потписао Споразум о стабилизацији и придруживању радикали и социјалисти имали су мање-више блиске ставове. „Када се још једном потврди воља народа и оформи нова влада, она ће поништити све споразуме и разговараће са ЕУ, али само равноправно“, поручио је Дачић оценивши тај споразум као партијски.

Драган Тодоровић је запретио да ће нови парламент, уколико Борис Тадић потпише тај документ, покренути поступак за његово разрешење због кршења Устава и издаје Србије.

Социјалисти су, међутим, у међувремену ублажили оштрицу поводом луксембуршког потписа, а Дачић је пре две недеље био јасан – СПС се противи поништавању ССП.

(/slika3)И у свом односу према Хашком трибуналу, радикали и социјалисти, као чланови странакачији су лидери завршили у Трибуналу, били су истомишљеници говорећи да је тај суд нелегалан. Иако су социјалисти говорили да ће се истрајно борити за његово укидање и залагали се 2003. године да не треба испоручивати наше грађане том суду, у време док су подржавали прву Коштуничину владу у Трибунал је изручен највећи број хашких оптуженика, додуше, под видом добровољних предаја.

Истовремено, радикалска реторика и став према овом суду није се мењао од његовог оснивања, а одласком Шешеља у Трибунал 2003. године њихови ставови су заоштрени.

-----------------------------------------------------------

Слобе и има и нема

Иако многи сматрају да је након Милошевићеве смрти почео преображај ове партије, у СПС-у се никада децидирано нису одрекли свог бившег председника. Сам Дачић је, након избора за председника странке, децембра 2006. године, рекао да ће странка наследити све оно што је било позитивно из времена Милошевићеве политике, али и да ће СПСморати да има нову политику. Стога је део јавности био немало изненађен што је овогодишњу предизборну кампању СПС почела снимком чувеног Милошевићевог обраћања нацији од 3. октобра 2000. године, у коме је оптужио Демократску опозицију Србије да заступа интересе влада „које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију”. У том говору Милошевић је, између осталог, оптужио Ђинђића да је сарадник војне алијансе која је бомбардовала Србију, а чији је циљ распарчавање Југославије, у чему је први корак одвајање Косова.

С друге стране, мада су кампању почели подсећањем на Милошевићеве речи, бившег лидера ове партије данас нема на званичној интернет презентацији странке, за разлику од СРС-а, на чијој се насловној страни сајта налазе фотографије и текстови о Војиславу Шешељу.

-----------------------------------------------------------

Косовска клетва

Социјалисти и радикали били су подједнако „тврди” по питању одбране Косова и Метохије. На ванредној седници Скупштине Србије, посвећеној преговорима о јужној српској покрајини, у септембру 2006. године, шеф посланичког клуба социјалиста Ивица Дачић тражио је да Србија прекине све дипломатске односе са државама које заговарају независност Косова и затражио да се Косово брани „свим могућим средствима укључујући и оружје”. „Ако ви некоме кажете да се за нешто нећете борити већ да ћете се само дурити једно време, зашто неко не би донео и наметнуто решење о независности Косова и Метохије”. Исти став Дачић је и касније више пута понављао.

Истомишљеник је био и Томислав Николић. „Ако немамо мотива, ако немамо оружја, немојте ни да нам говорите да је Косово и Метохија заувек Србија, и немојте на мене да пребацујете причу о томе да желим рат, јер ја од вас чујем да је Косово и Метохија заувек Србија. Ви знате какве то импликације носи”, рекао је Николић за скупштинском говорницом.

Дачићево иступање демократе су оштро критиковале. Потпредседник ДС-а Драган Шутановац оценио је Дачићеву поруку као „још једно позивање на повратак на старо са идејом да туђа деца ратују”. Слично су ставове СПС-а тумачили и у ДСС-у. Њихов портпарол Андреја Младеновић објаснио је да ДСС „одбацује могућност новог ратног сукоба као одговор на евентуално проглашење независности Косова”.

Биљана Чпајак, Јелена Церовина, Анкица Маринковић

-----------------------------------------------------------

Тадић потврдио, Живковић негирао

Јесу ли демократе и социјалисти почетком деведесетих година разговарали о постизборној коалицији?

Недавно је Борис Тадић, председник Србије и ДС-а, изјавио да је у ДС-у, коју је водио Зоран Ђинђић, 1993. године постојала идеја о формирању заједничке владе са СПС-ом. Констатујући да се та идеја изјаловила и да је Србија, онда, много лошије изгледала, Тадић је Фонету рекао и да би „можда било боље да је тада направљен један национални и политички договор”.

Зоран Живковић, некадашњи премијер и један од најближих Ђинђићевих сарадника, негирао је да је икада постојала„тако глупа идеја као што је формирање владе са СПС-ом”.

Даљу забуну уноси, међутим, вест, коју је у то време пренела агенција АИМ, да је Слободан Милошевић, председник Србије, након ванредних парламентарних избора 1993. године, понудио свим партијама да подрже владу националног јединства, не помињући мандатара. На разговор, 21.јануара 1994. године, Милошевић је примионосиоца изборних листа Демократске странке Зорана Ђинђића, председника СПО Вука Драшковића, затим, председника ДЗВМ-а Андраша Агоштона и генералног секретара СПС-а Миломира Минића.

Иако је Војислав Коштуница, председник ДСС-а, нашао изговор у „заузетости”, исте вечери је, како је, потом, пренето, било јасно да је он тај импровизовани разговор одбио. Томислав Николић, вођа посланичке групе СРС-а, није пристао да се сретне с председником Милошевићем док не престану напади на Српску радикалну странку на државној телевизији.

У предизборној кампањи те године социјалисти су, наиме, оптуживали, радикале, између осталог, за ратне злочине, што је СРС приближило осталој опозицији, па су у скупштинском сазиву из 1994. године имали много заједничких акција са ДС-ом и ДСС-ом. Они су у то време заједно напуштали Скупштину, због гласања дуплим картицама, због крађе мандата, укидања ТВ преноса, а социјалисти су, захваљујући, Новој демократији, која је у парламент ушла на листи СПО, успели да формирају владу.

Поводом чињенице да многи данас говоре о томе како су социјалисти и радикали „заједно владали деведесетих година”, па се стиче утисак како је та заједничка власт била дугогодишња, треба подсетити на то да су радикали у коалиционој влади са СПС-ом и ЈУЛ-ом били две године, ушавши у постизборну коалицију са левим блоком марта 1998. године.