„Klinka” u četrdesetoj vodi u Makedoniju

Naše najbolje rukometašice deli još jedan mali korak do petog uzastopnog učešća na evropskom šampionatu (neprekidno učestvuju od Četvrtog prvenstva u Rumuniji 2000). Večeras od 20 časova (TV) u Zaječaru u revanšu kvalifikacija za Osmi šampionat Starog kontinenta protiv Holandije dovoljna im je pobeda od svega dva gola razlike (Holanđanke pobedile u prvom meču 24:23) da bi overile evropsku „vizu”.

Optimizam u taboru naših rukometašica dodatno je porastao posle prvog meča gde su, uprkos porazu, prikazale igru dostojnu plasmana na prvenstvo, a dodatno samopouzdanje je podatak da će imati ogromnu podršku s tribina „Kraljevice”. Svih 2.200 karata je planulo, a prema pokazanom interesovanju dvorana bi bila pretesna i da ima duplo više mesta.

Junak prvog meča u Roterdamu golman Zlata Paplacko, koja je pre nešto manje od mesec dana zagazila u 40. godinu (rođena 17. aprila 1969), nije krila oduševljenje što se revanš igra u Zaječaru:

– Odmah posle prvog meča otišle smo u Zaječar. Atmosfera u gradu je fenomenalna i imamo osećaj da svi žive za revanš protiv Holandije pa jedva čekamo da meč počne – kaže Paplacko koja je s 17 odbrana u Roterdamu činila oštricu naše odbrane. – Svi odreda čvrsto verujemo da ćemo se plasirati na Evropsko prvenstvo. Još bolje smo se pripremile, sve smo zdrave, a iznad svega smatram da imamo bolji tim od Holanđanki. Najbitnije je da od početka uđemo u meč maksimalno koncentrisano i da, kao u Roterdamu, nametnemo naš tempo. Protivnik se bolje snalazi na bržu igru pa ne bi trebalo da se upuštamo s njim u jurnjavu. Sve u svemu očekujem krajnje neizvestan meč, ali i naše slavlje na kraju.

Zlata Paplacko, koja igra rukomet bezmalo tri decenije, (počela da trenira s 11 godina u rodnom Ruskom Krsturu) vratila se u dres s državnim grbom posle šestogodišnje pauze. Pripadala je generaciji koja je po potencijalu svrstavana u sam vrh svetskog rukometa ali koja je zbog raznih nepovoljnih okolnosti osvojila samo „bronzu” 2001. na 16. svetskom prvenstvu u Italiji. Posle Petog šampionata Starog kontinenta 2002. u Danskoj povukla se iz reprezentacije. Ipak, nije se mnogo dvoumila kada je dobila poziv od selektora Časlava Dinčića i njegovog pomoćnika Duška Milića, koji joj je trener u Vrnjačkoj Banji, da pomogne državnom timu u ovim kvalifikacijama.

– Prvo Milić, a kasnije i Dinčić, pitali su me da li bih ponovo igrala za reprezentaciju uz objašnjenje da bi im moje iskustvo bilo od ogromne pomoći. Nisam mnogo razmišljala a pored sve gorčine, koju sam osetila igrajući nekada za državni tim, odlučila sam da se vratim. Pogotovo što su sada, za razliku od nekog prethodnog vremena, mnoge stvari oko reprezentacije postavljene na pravo mesto. Atmosfera u ekipi je na najvišem nivou, a srdačnost i dobrota svih igračica samo su potvrdili da sam donela pravu odluku.

Posle Krstura, Crvenke, Temerina, Voždovca, Sombora, Napretka, španske Valensije, Budućnosti, Medicinara i osvojene četiri titule državnog prvaka i četiri nacionalna Kupa (s Budućnosti), Kupa izazova (Napredak), i Kupa kupova i Kupa Španije (Valensija) Zlata Paplacko se pre godinu dana obrela u novom superligašu Vrnjačkoj Banji. S njom na čelu ovaj klub je u svojoj prvoj sezoni u najvišem rangu postao hit šampionata osvojivši četvrto mesto i plasman na međunarodnu scenu gde će igrati u Kupu izazova.

– Vrnjačka Banja živi za rukomet i takva sredina mi apsolutno odgovara, a na afirmaciji rukometa u ovom gradu, pored uprave, mnogo je učinio i trener Milić. Potpisala sam ugovor na još godinu dana – ističe Paplacko koja još uvek nije načisto kada će reći poslednje zbogom blistavoj karijeri u kojoj doživljava drugu igračku mladost. – Na kraju svake sezone kažem sebi gotovo je, ali se ubrzo predomislim. Rukomet je moj život, a i dalje se, uprkos godinama, osećam kao klinka. Treninzi i utakmice mi ne padaju teško i igraću sve dok je tako. Posle igračke karijere prvo ću se dobro odmoriti, a onda bih da krenem u još jednu rukometnu priču – da svoje znanje i iskustvo prenosim na mlade golmane.

Što se tiče reprezentacije nije sigurna da li će igrati i posle ovih kvalifikacija:

– Prvo da se plasiramo na šampionat u Makedoniji. Tek pošto obavimo taj posao razmišljaću šta dalje – kaže na kraju vrsni čuvar mrežekoja je uz Tatjanu Medved jedina iz današnje ekipe igrala aprila 2000. protiv Holandije u kvalifikacijama za Četvtro prvenstvo u Rumuniji.

Bio je to ujedno poslednji meč koji su odigrale naše rukometašice sa Holandijom uoči ovih kvalifikacija. Tada smo uprkos nerešenom rezultatu u Podgorici (28:28), uspeli da se domognemo šampionata pobedom u gostima (26:24), a nadamo se da će konačan ishod novog dvoboja s Holanđankama biti isti kao i pre osam godina.