Predstava kao "živi" esej

Predstava "Pupilija, papa Pupilo pa pupilčki" je rekonstrukcija, odnosno autorefleksivni rimejk neoavangardne, interdisciplinarne, formalno i politički provokativne predstave iz 1969. godine, koju je izvela grupa "Pupilija Ferkeverk", u režiji Dušana Jovanovića. Inicijalna predstava je pripadala hibridnom domenu umetnosti performansa, u određenoj meri referentna idejama Artoa, Kejdža ili Handkea, kao i izvođačkoj praksi "Living teatra" i "Performans grupe" Ričarda Šeknera, zbog zajedničkih ideja povezivanja teatra sa ritualom i surovošću.

Današnja predstava reditelja Janeza Janše odvija se na dva paralelna nivoa. S jedne strane, autor stvara neku vrstu izložbe, odnosno prezentacije dokumentarnog materijala: na zid iza izvođača se projektuju fotografije i filmske sekvence iz originalne predstave, kao i tekstovi kritika i komentara, biografije učesnika, fragmenti sinopsisa, intervjui sa učesnicima itd. U isto vreme, paralelno sa emitovanjem snimaka, osam glumaca i tri muzičara na ogoljenoj, beloj sceni izvodi rekonstrukciju Jovanovićeve predstave. Scene koje se dvostruko predstavljaju su različite: od neodređenih i neartikulisanih pokreta, plesa, pevanja i krikova koji evociraju primitivne rituale, upućujući na tezu o zajedničkoj osnovi rituala i teatra, preko scena koje parodiraju reklame, do fragmenata koji ironično tretiraju nacionalni identitet itd.

Doslovna rekonstrukcija Jovanovićeve predstave ne bi imala smisla, zato što je reč o delu koje je prilično neraskidivo vezano za kontekst u kojem se pojavilo, imajući tada bitnu političku (kao integralni deo erupcije niza liberalnih pokreta), i umetničku funkciju (u smislu drastične negacije literarnog pozorišta i traženja novog jezika u ritualnoj praksi). Ovako, u sudaru dva plana, posrednog i neposrednog, generiše se novo delo, koje postavlja sasvim nova pitanja, o odnosu originala i kopije, prirodi teatralnosti i izvođenja, bitnoj vezanosti predstave za momenat izvođenja itd. Iz svega se bitno izdvaja teza o nemogućnosti autentične rekonstrukcije predstave, što govori o specifičnoj prirodi teatra, njegovoj eluzivnosti i neuhvatljivosti. Dakle, fakat vezanosti teatra za ovde i sada, Janša postavlja u prvi plan, što postaje predmet promišljanja, analize, menjanja toka i procesa.

Takođe, jedan od važnih aspekata Janšine predstave jeste problematizacija odnosa između izvođača i publike, koja se reprezentativno sprovodi u rekonstrukciji čuvene provokativne scene klanja kokoške. Za razliku od inicijalne predstave, gde se ovo ritualno ubijanje odvijalo prema planu, Janša uključuje publiku, tražeći od nje da glasa i odabere između četiri mogućnosti, i demokratski odluči o sudbini kokošaka. Publika je sada partner izvođačima, ona direktno učestvuje u stvaranju teatra. U ovom kontekstu, pozorišna situacija više nije centralna, već se u fokus postavlja odnos između pozornice i publike. Ovakvim uključivanjem gledalaca, pozorište postaje dinamičan i nepredvidiv čin komunikacije, razbijajući tradicionalistički koncept teatra kao unapred zadate, predstavljačke umetnosti.

Predstava "Pupilija, papa Pupilo pa pupilčki" je neka vrsta "živog" eseja, koji raspravlja o prirodi izvođenja i izvođačkog, produbljujući i menjajući percepciju o suptilnim formalnim pitanjima. Kao takva, ona je svakako zanimljiva i značajna za autore i teoretičare izvođačkih umetnosti, dok publika koja od umetnosti traži identifikaciju, emociju i katarzu ovde nema mnogo šta da traži, jer će uglavnom biti solidno zamorena njenim samodovoljnim intelektualizmom.