Slučaj Asanž ili kad maske padaju

U Londonu je 24. februara ove godine počeo sudski proces u kome se odlučuje da li će Džulijan Asanž, prvi čovek „Vikiliksa”, biti izručen američkim vlastima po osnovu optužbi za špijunažu. Kako god britanski sud da odluči, slučaj Asanž će ostati trajno svedočanstvo o zloupotrebi pravnog sistema u državama koje se obično navode kao uzori vladavine prava.

Kolumna ne daje prostor da se hronologija Asanžovih muka detaljno opiše. Zainteresovani čitaoci o tome mogu naći dovoljno informacija u dugom, šokantnom intervjuu koji je profesor Nils Melcer, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za torturu, dao švajcarskom internet magazinu „Republika” (https://www.republik.ch/2020/01/31/nils-melzer-about-wikileaks-founder-julian-assange).

Lov na Asanža počinje avgusta 2010, godine, odmah pošto je „Vikiliks” dokumentovao ratne zločine američkih trupa u Iraku. Asanž je boravio u Švedskoj, i tu počinje njegov progon koji traje već gotovo deset godina. Na bazi bizarnih optužbi dveju žena sa kojima je Asanž imao bliske susrete seksualne vrste, švedske vlasti su konstruisale priču o Asanžu kao silovatelju i pokrenule istražni postupak, falsifikujući pri tome zapisnik sa saslušanja jedne od „oštećenih”. Da je reč o konstrukciji svedoči činjenica da „oštećene” uopšte nisu optužile Asanža za silovanje – ceo slučaj se vrteo oko (ne)upotrebe kondoma tokom konsenzualnog seksa. (Možda ćemo jednog dana saznati i da li su se „oštećene” našle u krevetu sa Asanžom zadovoljstva radi, ili se jedna od njih tu zatekla državnim poslom.)

U slučaju Asanža nije neophodno ekspertsko poznavanje prava da bi se razumele razmere zloupotrebe zakonskih procedura i korišćenja prljavih trikova. Proces je prolongiran devet godina, iako se mogao okončati u nekoliko nedelja, i bez posledica po Asanža. Čini se da je postupak vođen sa namerom da se slučaj Asanž drži otvorenim koliko god je Amerikancima potrebno da pripreme optužnicu i da zatim zatraže njegovo izručenje. Deo te strategije je i stalno odugovlačenje tužilaštva da sasluša Asanža u vreme dok je još boravio u Švedskoj. Da je priča o silovanju bila farsa jasno je iz njenog epiloga – posle devet godina tobožnje istrage, švedsko tužilaštvo novembra 2019, gle, odustaje od podizanja optužnice. U tom trenutku Asanž je već u britanskom zatvoru, a američke vlasti su podnele zahtev za njegovu ekstradiciju. Uslužni i suvereni Šveđani su svoj posao dobro obavili.

Da će američke vlasti podneti zahtev za ekstradiciju Asanža znalo se još od 2012. godine. On se tada sklanja u London, ali kako su švedske vlasti već izdale nalog za njegovo hapšenje i za izručenje Švedskoj. Asanž je uhapšen u Londonu, a zatim je posle plaćene kaucije pušten iz zatvora kako bi sačekao odluku britanskog suda na švedski zahtev za ekstradiciju. Za to vreme, Šveđani ne žele da ispitaju Asanža ni putem video-linka, niti da ga saslušaju u Londonu, a ne žele ni da izdaju garanciju da Asanž neće biti isporučen američkim vlastima ako se vrati u Švedsku.

Da bi izbegao izručenje Švedskoj pa zatim američkim vlastima, Asanž se u Londonu sklanja u ambasadu Ekvadora koja mu daje i azil i državljanstvo, i tu provodi sedam godina u efektivnom kućnom pritvoru. Kada je u suverenom Ekvadoru došlo do smene vlasti, Asanžu je oduzeto ekvadorsko državljanstvo i ukinut mu je azil. Od aprila 2019. godine Asanž je u britanskom zatvoru u uslovima za koje njegovi posetioci kažu da su veoma teški i da su deo psihološkog rata proti Asanža.

Osnov za hapšenje Asanža u Londonu je činjenica da je on očajničkim bekstvom u ekvadorsku ambasadu prekršio uslove svog boravka na slobodi iz 2012, dok je čekao odluku suda o izručenju. Budući da je samo sedam godina proveo u efektivnom pritvoru, engleski sudija ga milosrdno, posle duže rasprave od čitavih 15 minuta, osuđuje na dodatnih 50 nedelja strogog zatvora, uz kvalifikaciju da je Asanž narcis koji brine samo o sopstvenim, sebičnim interesima.

Sve priče o ljudskim pravima, o nezavisnim medijima i slobodi govora, o nezavisnom sudstvu… sve je to samo farsa u slučaju Asanža. Čini se i da se postupak prema Asanžu vodio na takav način da svima postane jasno šta se može dogoditi onome ko se nađe na crnoj listi moćnih država. Da poruka jeste primljena uočljivo je iz anemičnih reakcija vodećih svetskih medija koji se prave da ne vide brutalni odnos zapadnog pravosuđa prema Asanžu. Ovo je pogotovo porazno za one medije koji su se napajali sa izvora „Vikiliksa” i na njihovim otkrićima povećavali svoje tiraže. Razlog je jasan – po istom osnovu po kome Asanž strada mogli bi stradati i urednici velikih svetskih medija koji su objavljivali dokumenta „Vikiliksa”. Konačno, Asanž nije ni ruski, ni kineski uzbunjivač, pa da zapadni mediji liju suze nad njegovom sudbinom. „Državni razlog” uvek je iznad prava i pravde i tu postoji sjajno razumevanje moćnih država i, dakako, slobodnih medija.

Ekonomista
https://nkatic.wordpress.com/

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista