Ko smo i šta smo zaista, pitaju se Amerikanci

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 9. juna – Ko smo, šta smo, da li ćemo ostati takvi kakvi smo, ili ćemo izgubiti postojeći a dobiti novi nacionalni identitet – pitanja su koja, različitim povodima i sve više obuzimaju Amerikance. Promene koje ih prožimaju uveliko odudaraju od njihovih navika. Jedni ih, pri tom, doživljavaju kao ohrabrenje, a drugi kao zastrašivanje, jedni kao ovaploćenje „američkog sna”, a drugi kao njegovo urušavanje.

Rekordno poskupljenje goriva i hrane doživljava se kao krupan poremećaj u ovdašnjem načinu života, čiji je prosperitet u značajnoj meri zasnovan na pristupačnoj ceni materijala za punjenje rezervoara i stomaka, ali i kao prilika da se stil svakodnevice poboljša, tako da se smanji i zavisnost od uvozne nafte i gojaznost koja je poprimila razmere epidemije.

Uspon Baraka Obame, prvog crnca koji je dospeo do završnog dvoboja za predsednika Amerike, sagledava se, takođe, dvojako – pre svega kao znak da se time dokazuje da je društvo ušlo u „poslerasnu” fazu, ali i uz mestimično izraženu bojazan oko „neizvesnosti” šta bi donelo liderstvo predstavnika rasne manjine kome je srednje ime Husein…

Amerika je, čini se, u dubokom preispitivanju u kakvom odavno nije bila. Većina smatra da im sadašnje rukovodstvo zemlju vodi u pogrešnom smeru, ali je i dalje u procepu – kakav bi trebalo da bude budući kurs.

Spisak nedoumica je sve duži. Novi spoljni rat ili gašenje postojećih frontova, ili i jedno i drugo? Blaži ili stroži režim prema imigrantima, koji su, istorijski gledano, stvorili ovu zemlju? Širenje saradnje sa svetom, nastavak jednostranosti ili izolacionizam? Uključivanje u međunarodne aranžmane o smanjivanju globalnog pregrevanja ili ostajanje izvan njih sve dok se maksimalno ne podese prema ovdašnjim interesima? Kako se poneti pri uzletu „novih sila”, kakvim se smatraju Kina i Indija, a kako prema Rusiji u kojoj se „vide elementi vraćanja na nekadašnju poziciju supersile”? Nije li ipak važnije kako ćemo mi živeti nego kako ćemo reagovati na to što drugi svoje živote uređuju različito od nas? Hoćemo li „veću” ili „manju” vladu? Možemo li da smanjimo drastične socijalne razlike? Nije li red da već jednom svi stanovnici imaju zdravstveno osiguranje…

Anketa organizacije „Bredli projekat o američkom nacionalnom identitetu” dodatno je uskomešala duhove. Iako je ubedljiva većina ispitanika rekla da se „ponosi statusom Amerikanca”, pojedine analitičare su zabrinuli nalazi da je 63 odsto anketiranih reklo da misli da „slabi ovdašnji nacionalni identitet”, a da je čak 24 procenta ocenilo da su unutrašnje podele takve da zajednički identitet nije mogućan. „Amerika se balkanizuje u rastućim deobama po etničkoj i kulturnoj liniji”, upravo je, tim povodom, istaknuto u uvodniku „Vašington tajmsa”.

Šta znači biti Amerikanac, pitanje je na koje se odgovori diferenciraju i prema političkoj orijentaciji. Među onima koji smatraju da „nema jedinstvene definicije takvog statusa, bar duplo je više demokrata i nezavisnih nego republikanaca, čiji je lider Džordž Buš na čelu Bele kuće ostao pri tvrdnji da je „nacionalni objedinitelj”, iako ankete govore da je u njegovim mandatima pojačan osećaj „nacionalne polazrizacije”.

Amerika je danas drugačija, nije kao što je bila, smatra komentator „Njujork tajmsa” Pol Krugman. Obamina demokratska predsednička nominacija, navodi kao primer, ne bi bila mogućna, zbog predrasuda, pre dvadesetak godina. A sada se dogodila, dodaje, samo zato što je izgubila snagu „rasna podvojenost, kojom se američka desničarska politika rukovodila više od četiri decenije”. Pa u prilog tezi navodi – zastrašivanja: ranije su republikanci narod pridobijali tvrdnjama da su demokrate „meke” prema kriminalu (za koji su, doduše kao i danas, mahom optuživani crnci) da bi ih, potiskujući sopstvene greške u iračkom ratu, sada teretili da su „meki” prema terorizmu.

Prepliću se, reklo bi se, i mnoga druga – podvajanja. Domaći analitičari registruju, tako, da Obama „nema dobru prođu” u Apalačima, prostranoj oblasti (nazvanoj po dugačkom planinskom lancu na istoku SAD) koja se, politički, proteže od juga severne države Njujork do severa južnih država Džordžije, Alabame i Misisipija. Popriličan mu je problem, navodi se, da ubedi siromašnije, tradicionalističke belce, da glasaju za njega, posle poraza Hilari Klinton kojoj su se većinski naklonili.

Kad bi svet birao svetskog lidera, što je svojstvo koje se već po inerciji pripisuje šefu Bele kuće, Obama bi pobedio, slažu se ovdašnji izveštači s raznih krajeva planete. Slična sudbina bila je pripisivana i predsedničkom kandidatu demokrata Džonu Keriju, na izborima pre skoro četiri godine, ali su glasali Amerikanci i – reizabran je Buš.

Obama sada obećava da bi „izmirio” Ameriku sa svetom. Ostaje da se vidi, međutim, da li Amerikanci mogu da izmire različita viđenja o sopstvenom identitetu, razvrstanom od „balkanizacije” do oslobađanja od predrasuda.