Tapšanje, smeh, igre i strah

Još nismo dosadili jedni drugima! Samo nam slatkiša ponestaje, kaže Snežana Jokić sa Zvezdare, na pitanja kako izgleda sa suprugom, u „zatvoru” između četiri zida, zabavljati dvoje osnovaca nakon što se okončaju dnevne školske aktivnosti. Ta rečenica odražava porodični duh, za koji mnogi uveravaju da je samo ojačao u uslovima samonametnutog karantina zbog kovida 19. Ali, nije jednostavno. Roditelji se suočavaju s pitanjima za koja nisu ni pomišljali da bi ih iko mogao smisliti, kamoli na njih naći odgovor. A osim zapitkivanja o svemu i svačemu, s kojima se nekako i izlazi na kraj, tu su i ona o koroni, kad treba reći istinu koja se ne može sakriti, a ipak ne preplašiti dete. Uz sve to, decu treba zabaviti, posebno u večernjim satima. I ne samo njih − i roditeljima je neophodno da održe raspoloženje na visokom nivou, jer ni odraslima ovo stanje ne pada lako.

(Foto S. Jokić)

− Solidarnost u 20 časova i tapšanje sa prozora Petru i Rastka čini posebno srećnim uz zajedničke igre, smeh i razgovore. Smišljaju se pesmice o koroni, neminovno snimaju video klipovi na tu temu i igrom maskira ozbiljna zabrinutost. Nemoguće je poštedeti dete informacijama o broju zaraženih i umrlih. Tako je i u jednoj stranici Petrinog dnevnika osvanulo: „Danas je u Srbiju stigla korona i to me plaši. Nema više škole, a to me raduje”. Sva istina u dve dečije rečenice. Oni imaju istančan osećaj empatije i bez stida i straha izražavaju emocije – ističe Jokićeva.

U domu porodice Ostojić u Kaluđerici, sa dva osnovca i petogodišnjom Marom, nikad nije dosadno. Korona im nije pokvarila osećaj zajedništva ni dobro raspoloženje, naprotiv, samo ih je osnažila, kaže Saška Ostojić.

(Foto S. Ostojić)

− Popodne i veče je vreme za porodicu: plastelin, preskakanje vijače, slaganje puzli, seckanje i pravljenje kolaža od starih papira i novina, igranje jamba, karti, slušanje muzike i pevanje... Uz dva osnovca koji časove prate od kuće i Mara je poželela je da ide u školu. Našli smo neke knjige i radionice za logičkim zadacima za njen uzrast, pa svaki dan ima radne zadatke. Jedino joj se nije dopalo kada sam htela da je ocenim, kaže: „Ne sviđa mi se kada pišeš tom crvenom olovkom” – ističe Ostojićeva.

Na drugom kraju grada, u naselju Mileve Marić Ajnštajn, slobodno vreme počinje oko 18 sati, kada sedmogodišnja Vera Milovanović pošalje domaći učiteljici. Kao najstarije od četvoro dece, ona braći i sestri uveče, uz samo jedan izvor svetlosti, čita priče za laku noć.

(Foto T. Milovanović)

− Odigramo društvenu igru koja ih nauči da se ne ljute što ne mogu napolje da se igraju sa svojim drugarima. Kada je lepše vreme, terasa posluži kao dečiji parkić. Koliko god mislili da smo posvećeni deci, vidimo da je vreme koje sada provodimo sa njima kvalitetnije, a ona to osećaju i ponašaju se razumnije od očekivanog u ovim okolnostima i suženom životnom prostoru. Upućeniji smo jedni na druge, složniji i sa više istinskog razumevanja – kaže Nebojša Milovanović.