Korona – epizoda ili prekretnica

Ovih dana se svašta može pročitati na društvenim mrežama o virusu korona . I ko ga je stvorio i koji su ciljevi male grupe bogatih koji vode „Igru gladi” sa ostatkom čovečanstva u cilju daljeg povećanja svog bogatstva i uništenju starih i siromašnih. Ali i o tome, da se virus leči limunom i bikarbonom sodom.

Izraelski pisac David Grosman koji je trebalo da gostuje polovinom marta u Srbiji, a povodom  njegovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao” koji je izašao u izdanju kuće „Arhipelag” iz Beograda, nije došao. Morao je gostovanje da otkaže, ali je zaslugom izdavača, preveden na naš jezik i objavljen njegov tekst o virusu korona.

U ovom ekskluzivnom tekstu, David Grosman nam poručuje da smo „svi jedno zarazno ljudsko tkivo”, a naše biće tako krhko i bespomoćno. On nas potseća, da smo, iako ljudi 21. veka, moderni, kompjuterizovani, naoružani nebrojanim oružjem i sredstvima za uništenje, zaštićeni antibioticima –zapravo nemoćni, jer ovih dana sa strahom prebrojavamo svakog sata, bolesne i mrtve, a neprijatelj ovoga puta nije od krvi i mesa i nameće nam igru koja nema pravila. Čovečanstvo polako gasi sva svetla – jedno po jedno i saopštava nam da su za sada, mrtvi samo neki brojevi, ali da ubrzo mogu biti i naši najmiliji. Mega-gradovi su, kaže on, opasno proširili na životinjska staništa, gde je sve bilo netaknuto i pretvori se u moguća žarišta različitih bolesti, na koje čovek nije otporan.

Možda će, kaže Grosman, posle ove pandemije, ljudi shvatiti sve te vrste izvitoperenih proizvoda društva obilja i viška,  pa će jednostavno poželeti,  da sve to odbace. Možda će ih iznenada pogoditi obična naivna svest, da je apsolutno izlišno što postoje toliko bogati ljudi, dok je ogromna većina beznadežno siromašna. Možda ćemo svi zajedno shvatiti, da nam je ubilačka epidemija pružila priliku da odbacimo od sebe slojeve prekomernosti i svinjske pohlepe. Grozne i nedostojne misli. Obilje koje je postalo suvišno mnogima i počelo da ih guši.

Grosman nam ipak posle ovih sumornih reči, daje i nadu, da će oni koji prežive, svesni kratkoće i krhkosti života, uspostaviti nove prioritete. Politička elita koja vodi državu – kaže Grosman, moraće da insistira na razlikovanju žita od kukolja i da shvati, da je vreme, a ne novac, njihov najdragoceniji resurs. Tu će biti mnogo onih, kaže Grosman, čija će politička budućnost posle epidemije, odjednom postati nemoguća, jer je bila zasnovana isključivo na strahovima, ili vrednostima koje su se raspale za vreme epidemije. Možda će konačno morati da odbace nacionalističke poglede, kao i sve drugo što odražava podele, otuđenost, mržnju i učaurenost.

Na kraju Grosman konstatuje, da  se mnogi mediji, čije je prisustvo gotovo totalno , moraju zapitati, kakav je bio njihov udeo u osećanju opšte zgađenosti u kojoj smo živeli još i pre epidemije.

A možda će, setno lamentira Grosman, kad se pronađe vakcina, sve izbledeti i stvari se vratiti na stanje u kome su bile i pre ovog potopa. Do sledeće epidemije, ali na našu žalost, možda bez nas.

Miroslav Simeunović, arhitekta
Beograd