Корона – епизода или прекретница

Ових дана се свашта може прочитати на друштвеним мрежама о вирусу корона . И ко га је створио и који су циљеви мале групе богатих који воде „Игру глади” са остатком човечанства у циљу даљег повећања свог богатства и уништењу старих и сиромашних. Али и о томе, да се вирус лечи лимуном и бикарбоном содом.

Израелски писац Давид Гросман који је требало да гостује половином марта у Србији, а поводом  његовог романа „Живот се са мном много поиграо” који је изашао у издању куће „Архипелаг” из Београда, није дошао. Морао је гостовање да откаже, али је заслугом издавача, преведен на наш језик и објављен његов текст о вирусу корона.

У овом ексклузивном тексту, Давид Гросман нам поручује да смо „сви једно заразно људско ткиво”, а наше биће тако крхко и беспомоћно. Он нас потсећа, да смо, иако људи 21. века, модерни, компјутеризовани, наоружани небројаним оружјем и средствима за уништење, заштићени антибиотицима –заправо немоћни, јер ових дана са страхом пребројавамо сваког сата, болесне и мртве, а непријатељ овога пута није од крви и меса и намеће нам игру која нема правила. Човечанство полако гаси сва светла – једно по једно и саопштава нам да су за сада, мртви само неки бројеви, али да убрзо могу бити и наши најмилији. Мега-градови су, каже он, опасно проширили на животињска станишта, где је све било нетакнуто и претвори се у могућа жаришта различитих болести, на које човек није отпоран.

Можда ће, каже Гросман, после ове пандемије, људи схватити све те врсте извитоперених производа друштва обиља и вишка,  па ће једноставно пожелети,  да све то одбаце. Можда ће их изненада погодити обична наивна свест, да је апсолутно излишно што постоје толико богати људи, док је огромна већина безнадежно сиромашна. Можда ћемо сви заједно схватити, да нам је убилачка епидемија пружила прилику да одбацимо од себе слојеве прекомерности и свињске похлепе. Грозне и недостојне мисли. Обиље које је постало сувишно многима и почело да их гуши.

Гросман нам ипак после ових суморних речи, даје и наду, да ће они који преживе, свесни краткоће и крхкости живота, успоставити нове приоритете. Политичка елита која води државу – каже Гросман, мораће да инсистира на разликовању жита од кукоља и да схвати, да је време, а не новац, њихов најдрагоценији ресурс. Ту ће бити много оних, каже Гросман, чија ће политичка будућност после епидемије, одједном постати немогућа, јер је била заснована искључиво на страховима, или вредностима које су се распале за време епидемије. Можда ће коначно морати да одбаце националистичке погледе, као и све друго што одражава поделе, отуђеност, мржњу и учауреност.

На крају Гросман констатује, да  се многи медији, чије је присуство готово тотално , морају запитати, какав је био њихов удео у осећању опште згађености у којој смо живели још и пре епидемије.

А можда ће, сетно ламентира Гросман, кад се пронађе вакцина, све избледети и ствари се вратити на стање у коме су биле и пре овог потопа. До следеће епидемије, али на нашу жалост, можда без нас.

Мирослав Симеуновић, архитекта
Београд