Enigma Apis i zašto je streljan

U svom dopisu vašoj rubrici od 26. marta g. M. Garašanin, kao vrstan poznavalac srpske istorije izneo je javnosti nekoliko interesantnih informacija, koje u vreme prethodnog jednopartijskog režima, nisu bile za širu javnost i pažljivo su držane po strani, kako bi u celoj aferi Solunskog procesa, jedini krivac i nosilac ideje bio regent Aleksandar, kasnije omraženi kralj koji je zabranio rad KPJ. Radi se o pokušaju Austrougarske da se spase i o aktivnosti princa S. Burbonskog sa čitavom listom ponuda i predloga kako bi se K und K zaštitila od nestanka. Naravno da je u tom elaboratu bila i srpska kraljevina, tada poštovana i cenjena. Neosporno da aktivnosti pukovnika Apisa treba ceniti i poštovati zavisno od perioda kada su se odvijale, posebno u periodu pre Velikog rata. Neki, izneti stavovi g. Garašanina mogu biti diskutabilni. Stvar je ličnog ukusa da li serija „Crveni mesec” zaslužuje tako visoke komplimente po g. Garašaninu i to upravo kako je prezentovan lik pukovnika Apis; ističem on nije bio raspojasani, raskopčani srpski oficir koji u kafanskim manirima i enterijeru tretira sa istomišljenicima aktivnosti Crne ruke, pa još i pri davanju zakletve uz more rakije. No, to je stvar ukusa.

Ne prihvatljivo je međutim dati tako visoku ocenu, da je srpski režim kao motiv za otvaranje Solunskog procesa imao za cilj da obezbedi svoj opstanak u slučaju da su prihvaćeni predlozi S. Burbonskog. To je vreme srpske vlade i Regenta, posle Cera, Kolubare i Albanije, zanosa i privrženosti Dinastiji da se krene u oslobađanje Srbije. Srpski režim nije bio u opasnosti, pogotovu ne dovodeći u kontekst Regenta i inicijativu S. Burbonskog kod Engleza, Francuza, preko njih i dalje.

Regent Aleksandar nije vodio razgovore sa Princom. Saveznici su tada poštovali Srbiju i upoznali su ih sa predlozima Austrougarske (i to je sve), nepojmljivo je da bi u tadašnjim realnim okolnostim regent Aleksandar na bilo koji način prihvatio stvaranje Srbije sa izlaskom na more ili Jugoslavije pod sizirenstvom Austrougarske. To je i kao ideja više nego fatamorgana. Činjenica je nažalost, da su aktivnosti pukovnika Apisa izrodile posle ne tako dalekih sukoba sa Pašićem do nipodištavanja i već poznatog razilaženja, da ne kažem animoziteta prema Regentu. Precenio se u realnom vremenu i prostoru, osetljivom i vojnički i politički. Ukazao bih na vrlo interesantan, malo poznat Ratni dnevnik pukovskog, brigadnog i divizijskog sveštenika Svetozara Ivoševića od 1915. do 1919. vanredno pisan, odgovoran i neverovatno dokumentovan, koji je zabeležio vanrednu i vrlo konciznu ocenu srpskih oficira o namerama i politici tadašnje Crne ruke pod vođstvom puk. Apisa (str. 131). Namere su bile mnogo šire i dublje, nego što je reakcija na predloge S. Burbonskog, (uzgred budi rečeno bili su odbačeni ili nije im ni poklonjena neka pažnja) a taktički loše postavljeno – nije bilo vreme da se srpski vojnik okrene protiv Dinastije, niti da se ponovi režija iz Rusije.

Danilo Jovanović,
Beograd